Razmatranje 30. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Nekima koji se pouzdavahu u sebe da su pravednici, a druge podcjenjivahu, reče Isus ovu prispodobu:

»Dva čovjeka uziđoše u Hram pomoliti se: jedan farizej, drugi carinik. Farizej se uspravan ovako u sebi molio: ’Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabežljivci, nepravednici, preljubnici ili – kao ovaj carinik. Postim dvaput u tjednu, dajem desetinu od svega što steknem.’ A carinik, stojeći izdaleka, ne usudi se ni očiju podignuti k nebu, nego se udaraše u prsa govoreći: ’Bože, milostiv budi meni grešniku!’ Kažem vam: ovaj siđe opravdan kući svojoj, a ne onaj! Svaki koji se uzvisuje, bit će ponižen; a koji se ponizuje, bit će uzvišen.«

(Lk 18,9-14)

Papa Franja tokom svog dvanaest godišnjeg pontifikata znao je pošteno da iznenadi vernike u Crkvi ali i posmatrače izvan crkvenih okvira. Evo, mali primer za ilustraciju: u interviju za časopis Civilta Katolika na pitanje novinara: tko je Horge Mario Bergoljo? dao je odgovor: „Ja sam grešnik. To je najispravnija definicija. I nije to način kazivanja, literarni oblik. Ja sam grešnik kojeg je Gospodin pogledao.“

Ovu titulu sigurno nećemo da nađemo u Crkvenom zakoniku ili Katehizmu Katoličke Crkve ali ipak je ona sasvim na tragu Jevanđelja Isusa Hrista. Isus je prema onima koji su spremni da priznaju samokritično sopstvenu grešnost gajio posebnu simpatiju i u njegovoj poruci poniznost, samokritičnost i pokajanje dobivaju status „conditio sine qua non“, dakle, nužnog uslova za ulazak u Božje carstvo.

O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja po Luki koji je predviđen kao lektura ove nedelje. Spomenutom tekstu prethode instrukcije o ispravnoj molitvi kao što su istrajnost i sigurnost uslišanja. Ovog puta Isus objašnjava kakav stav treba da zauzima molitelj ili bolje rečeno kakvo raspoloženje duha, koje misli i osećaje treba da nose, podupiru i prate jednu autentičnu molitvu. Isus u svojim lekcijama ne smara slušaoce dugim teorijama, ne zatrpava definicijama, nego u svojstvu veštog katehete dubokoumne ideje izlaže u obliku parabole koja ima potencijal da privuče pažnju, zaintrigira i podstiče na razmišljanje. Takvo izlaganje crpi materijal iz svakodnevnice u koju je njegova publika uronjena. Protagonisti priče su likovi od krvi i mesa, oni koji se mogu susresti na ulicama ili zakačiti u prolazu žureći za poslom. Dakle, farisej i carinik. Zatekli smo njih na istome mestu – u hramu, u istoj situaciji – molitva, a ipak među njima zjapi golem jaz koji udaljuje jednog od drugog na milje, jaz toliko širok i dubok da ova dvojica deluje kao nebo i zemlja. Jaz je iskopan upravo stavom i raspoloženjem u srcu i umu sa kojima se molitveno obraćaju Bogu. Lik fariseja je Isusu poslužio kao figura koja predstavlja one koji se uzdaju u sebe da su pravedni i druge preziru. U toku javnog delovanja Isus susreće fariseje koji upadaju u kobnu grešku: religija se koristi za svrhu samopromocije. Kretajući se u tom pogrešnom pravcu, i molitva kao verska praksa pada kao žrtva sebičnog narcisoidnog Ja. Farisej je od molitve napravio spisak svojih vrlina, uspeha na polju morala, askeze i poštivanja zakona. Radi se o vrlo impresivnim dostignućima koja nadilaze prosek, dakle, tu nema prigovora, svaka mu čast. Moleći se u hramu, farisej crta sopstveni portret, autoportret, naravno, lik na slici ispada heroj u svakom pogledu. Sve se vrti oko njegovog Ja, takva molitva više liči na neki manifest ideologije „selfizma“ – „ja, pa ja i opet ja“, nego na verski čin koji treba da upućuje na Boga. Bog, njegova milost, pomoć – to sve pada u drugi plan, postavši nebitna, sporedna stavka. To što farisejevu molitvu čini bezvrednom u verskom smislu nisu njegova moralna postignuća, ona su kao što smo rekli nadprosečna, nego ideja, svest ohole samodostatnosti koja prožima njegovo srce i um. Ona ne minira samo odnos sa Bogom već povlači za sobom negativne reperkursije i u oblasti međuljudskih odnosa – oni su obeleženi prezirom i omalovažavanjem. Jednostavno, onaj koji je istisnuo na marginu Božje Ti okreće leđa i prema ti svoga bližnjega. Farisej gleda sa visoka druge smatrajući njih inferiornim bićem. Pričinjava mu zadovoljstvo da je uspeo da njih nadmaši, pretekne, ostavi daleko iza sebe. Dodelio im je status poraženog protivnika, potučene konkurencije i pobeđenog rivala.

Kad smo već kod takmičarskog rečnika, iz ovog duela kao pobednik izlazi carinik, on koji nije imao nikakvu ambiciju da bude pravednik, na kraju je opravdan za razliku od fariseja koji je ušao u utakmicu se reputacijom pravednosti. Desio se jevanđelski paradoks – prvi su poslednji, poslednji prvi… Ove čudne Isusove kvalifikacije ne dolaze iz nekog hira ili bunta protiv elite, nego se temelje na čvrstoj logici Božjeg carstva. Molitva carinika se popela na pobednički presto, to što je nju podiglo na taj nivo nisu dela koja se pripisuju cariniku – on ima na svom moralnom računu stavke kao što su prevare, korupcija, kolaboracija sa neprijateljem… – nego duh pokajanja, osećaj samokritičnosti i čežnja za Božjom ljubavlju koja prašta i pruža drugu šansu. Njegova molitva izvire iz srca koje se zgražava nad onim zlim što je učinjeno. To srce osim žalosti i tuge gaji i nadu da Božje milosrđe može na zgarištu i pepelu da podigne novu kuću u koju će se nastaniti pravednost. Molitva carinika za razliku od fariseja spada u versku praksu par excellence jer uspostavlja komunikaciju sa Bogom. Carinik ne polaže svoje životne projekte u sopstvene ruke, ubedio se kako su one krhke i slabe, čitav život mu može lako da procuri kroz prste i ispari. Od sada računa na Boga, na njegovu ljubav, na onu stvaralačku i spasonosnu snagu koja uvodi u život, stvoreno prati i podupire, čuva od propasti i obećava budućnost. Takvom Bogu se isplati poverovati, radi takvog Boga se isplati obratiti, pokajati i krenuti novim putem zajedništva s Njim. Da, carinik je siromah u delima verskog morala, ali tu prazninu želi da ispuni verom u Božje milosrđe i to mu se uračunalo u pravednost.

Vlč. Andrej Đuriček