Razmatranje 31. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme:

Reče Isus mnoštvu: »Svi koje mi daje Otac doći će k meni, i onoga tko dođe k meni neću izbaciti; jer siđoh s neba ne da vršim svoju volju, nego volju onoga koji me posla. A ovo je volja onoga koji me posla: da nikoga od onih koje mi je dao
ne izgubim, nego da ih uskrisim u posljednji dan. Da, to je volja Oca mojega da tko god vidi Sina i vjeruje u njega, ima život vječni i ja da ga uskrisim u posljednji dan.«

(Iv 6, 37 – 40)

„Danas slavim svoj četrdeseti rođendan, a sutra, sutra mi je 39.“ Evo, tako glasi reklamni slogan kozmetičke firme Bayna koja lansira na tržište „anti-age“ kreme, kreme koje brišu bore, peglaju kožu, zatežu i osvežavaju lice, tako da niko ne uspe da iz prve pogodi vaše godine, uvek vam daje manje. Zatrpani smo reklamom robe koja odgađa starenje, ima ambiciju da obezbedi korisniku zdravlje, lepotu i povrati mladost. Takve reklame su pobedonosno umarširale u naš prostor i vreme i uspešno izgurale na marginu stavke tipa bolest, starost, umiranje i smrt, one su izgubile sva građanska prava u našem svetu postavši građani drugog reda. Od medicine, farmacije, biotehnologije sad se očekuje da produže životni vek, da od nekada smrtonosnih bolesti učine hronične, tako da smrt neće biti više opcija. Na prvi pogled zvuči kao vrlo privlačna utopija. U ćoškovima takvih sanjarenja čuče i skeptični stavovi: da li stvarno želimo odgoditi smrt u nedogled? Da li živeti zauvek neće biti dosadno, naporno i na kraju nepodnošljivo? U vezi sa nepodnošljivošću života bez kraja našao sam u enciklici pape Benedikta Spe salvi interesantno razmišljanje svetog Ambrozije: „Smrt nije bila sastavni deo naravi, već je postala kasnije. Bog u svome početnom naumu nije predvideo smrt, već ju je dao kao lek. Nakon čovekovog prestupa, ljudski život je bio pod teretom bede svakodnevnog truda i nepodnošljivog jecanja. Tomu se zlu moralo stati na kraj, smrt je trebala povratiti ono što je u životu izgubljeno jer ako je ne obasjava svetlo milosti, besmrtnost je više teret nego blagodat.“

Pored medicine, biologije, farmacije i religijska vera se javlja za reč da kaže nešto na temu večnosti, besmrtnosti. Kod nas katolika ova pitanja uzimaju maha prve dane novembra kada slavimo praznik Svih svetih i sećamo se molitveno naših pokojnih. Razmišljanje ove nedelje baziram na odlomku iz Jevanđelja po Jovanu koje se obično uzima u pogrebnim obredima. Ali idemo redom.

Prvo, problem večnosti nadilazi vremenske okvire, znači, ne možemo ga izjednačiti sa beskonačnim nizanjem dana u kalendaru kojem se ne nazire kraj. Odgovor na pitanje: kako izgleda život večni? nećemo da pronađemo ako se krećemo samo na nivou kvantiteta, brojeći sate, dane, mesece i godine. U Jevanđelju po Jovanu nalazimo vrlo jasnu definiciju ovog fenomena: „A ovo je život večni: da upoznaju tebe, jedinog istinskog Boga, i koga si poslao – Isusa Hrista.“ Dakle, život se sastoji od odnosa, odnosa sa Bogom koji šalje svetu svoga Sina. Zajedništvo sa Bogom koje najviše liči na povezanost deteta sa roditeljem prelazi u skladne odnose sa drugima, sa prirodom i sa samim sobom (mislim na sklad duše i tela, razuma, volje i osećaja). Taj opšti sklad po vertikali i horizontali ukida patnju i smrt uspostavljajući vladavinu pomirenja – niko nikome ne šteti, ne preti, niko nikoga ne ugrožava, sve komponente stvarnosti usvajaju logiku savezništva i prijateljstva. Večni život kao zajedništvo, kao opšti sklad odnosa sa sobom, sa Bogom, drugima i prirodom ne pripada redu utopije koja se priželjkuje, ali nažalost je smeštena u neko daleko sutra koje deluje nedostižno. Na našu sreću, on se već dogodio u osobi Isusa Hrista, da budemo još precizniji, u događaju vaskrsenja. To što je večni život, njegov sadržaj i forma, to sve se može napipati u dodiru Vaskrsloga Hrista. Večni život je skroz hristološki određen, definisan. Vaskrsli u sebi obuhvata vrednosti, čitavu dinamiku večnog života: sinovlji odnos sa Bogom, bratska ljubav prema drugima, savezništvo sa prirodom, savršen sklad duševnih i telesnih energija. Vaskrsli je cilj prema kojem se ide, putokaz koji se sledi, budućnost kojoj se nadamo i koju očekujemo. Naše pridruženje sudbini Vaskrsloga će se u potpunosti ostvariti na kraju vremena kad Sin Božji i Sin Čoveči dođe da sudi svetu i njegovu kraljevstvu neće biti kraja. „…to je volja Oca mojega, da tko vidi Sina i veruje u njega, ima život večni, i ja da ga uskrisim u posljedni dan.“

No opet, u hrišćanskom smislu, budućnost dobiva reč i u našoj sadašnjosti kao anticipacija u smislu „već ali ne još“. Budućnost vaskrsenja, života večnoga otkucava i u ovom vremenu i prostoru, ovde i sada, kada se poput Isusa obraćamo Bogu kao voljenom Ocu u duhu poverenja i pouzdanja, kada od Isusovih blaženstava milosrđa, blagosti, krotkosti, smirenosti napravimo sopstven životni stil, kada priroda koja nas okružuje dobije u našim glavama i srcima status dragocene tvorevine vredne čuvanja.

Vlč. Andrej Đuriček