Razmatranje 4. nedelje kroz godinu C
(Lk 4,21-30)
Prošle sedmice na repertoaru beogradske Kinoteke dominirao je dramski opus sad već klasika Antona Pavlovića Čehova – Galeb, Tri sestre, Ujko Vanja itd. Naravno, Čehov prvenstveno pripada pozorišnoj sceni, to što se prikazivalo u Kinoteci su bile filmske adaptacije njegovih pozorišnih komada. Sa Čehovom počela je jedna nova era u dramskoj umetnosti. Od njega potiče i danas opšte prihvaćeno dramsko pravilo sažeto u metafori: Ako se u prvom činu pojavi puška obešena na čiviluku, pre ili kasnije ona mora da opali. Ovo zlatno pravilo palo mi je na pamet razmišljajući o odlomku iz Jevanđelja po Luki koje će biti čitano na misama 4. nedelje kroz godinu. Čudne asocijacije, priznajem. Evo, obrazloženje: Na početku je najavljeno ono šta će se kasnije desiti. Aktuelno dešavanje nagoveštava kakva budućnost sledi. Najave, anticipacije, predskazanja – puls ovih stavki se može napipati u događajima koje stoje na počecima Isusovog javnog delovanja u Nazaretskoj sinagogi.
Dakle, koje puške se mogu primetiti u prvom činu Isusove drame koje će kasnije proraditi?
Krenućemo od one svetlije tačke:
Isus spada u rang danas bi smo rekli ozbiljnih influensera, onih ličnosti koje privlače pažnju, ostavljaju utisak, pridobijaju na svoju stranu simpatizere, pozitivno iznenađuju, zasuti su komplimentima i naslušaju se mnogih aplauza. Razloge za ovakvu popularnost u Isusovom slučaju ne mogu da se svedu na visok kvocijent inteligencije, veštu komunikaciju ili fizičku lepotu. Sve ove stavke još ne objašnjavaju Isusovu privlačnu ličnost. On nije samo nadaren propovednik, senzacionalan čudotvorac, sjajan komunikator – mnogo više od toga. On je pomazan Božjim Duhom kao voljeni Sin Boga Oca. Ljudi su ga pratili jer su naslućivali da on iz sopstvenog iskustva iznosi na videlo istinu o Božjoj ljubavi koja se očinski zauzima za naš ljudski svet, istinu o Božjem milosrđu zahvaljujući čijem Bog je blizak čoveku, nježan prema njemu ne odričući se njega i kada on želi da beži i luta daleko od očinske kuće. Isus poput influensera utiče na ljude, utiče na taj način da svoje srce i um okrenu prema Bogu koji čezne za njima, očekuje njih, raduje se njima.
No pored aplauza, komplimenata od pristalica u Isusovoj biografiji javne ličnosti nalazimo i poglavlja kao što su: kritika i negodovanje, najviše od strane elite, optužbe i na kraju smrtna presuda. Nihil novi sub sole. Ova ambivalentnost u reakcijama na Isusov lik obeležava već njegov početak: Neprijateljski zvižduk nadjača aplauz. Psovke, optužbe i ljut škrgut zubi znaju da ušutkaju komplimente, pohvale i divljenje. Neki mu se dive, navijaju za njega, neki ga izbacuju iz grada kao opasnu zarazu da ga vam gradskih zidina kamenuju. Od trenutka prvih koraka na javnoj sceni pa sve do osude na smrt na krstu Isus se suočava sa prozivkama da izvodi neki čudotvorni performans koji bi očarao narodne mase. Ovi oponenti, izazivači i provokatori učaureni su u sopstvenim slikama Boga ubeđeni da njihove teorije i obrasci obuhvataju celu Božju stvarnost, da njima pripada monopol na religiju i teologiju. U svojoj oholosti smeli su sa uma Božju opomenu izrečenu glasom proroka: Moje misli nisu vaše misli, moji putovi nisu vaši putovi.
Isus nastupa kao Sin poslušan volji svoga Oca koji je na nebesima, nikako ne želi da naseda na prizemne čežnje za senzacijom. Njegova čuda neće biti izvođena da bi golicala maštu, očaravala publiku, terala vodu na mlin popularnosti ili uticaja. Isusova čuda biće naveštaj dolaska Božjeg carstva i kao takva služe kao uvod najvećem čudu svih čuda – slavnom uskrsnuću. Isus odmah na početku preuzima na svoja leđa teret sudbine proroka Ilije koju će nositi sve do Golgote. Radi se o sudbini proroka koji nije dobro došao u svoj zavičaj, proroka kojeg njegovi progone, rade mu o glavi a on bežeći, sklanjajući se od svojih čini čuda na korist stranaca. Ovo odbijanje, progon, bekstvo na kraju doprineli su dubljoj spoznaji o Božjoj univerzalnoj ljubavi koja grli istom snagom svakog čoveka bez obzira na jezik kojim govori, bez obzira na naciju ili kulturu kojoj pripada. Slično tome, okrenuta leđa ortaka Isusa još više okretaju prema strancima, onima izvan jevrejskog naroda, dovoljno je spomenuti pohvale koje Isus deli strancima za njihovu veru i pouzdanje u Boga ( Samarićanin, rimski stotnik). Bog Otac po svome Sinu koji je postao sveopšti brat sve ljude postrojava u redove svojih voljenih sinova i kćeri. Ovim tragom progonjenog i odbačenog proroka će da korača i Crkva – kad naiđe na zatvorena vrata jevrejskih sinagoga počne da kuca na vrata pogana, o tome govori nastavak Jevanđelja po Luki – Dela apostolska. Prorok podnosi pogled na namrgođena lica izobličena mržnjom prema njemu jer proročko srce je ugledano u milosno lice Boga, taj pogled smiruje, teši i ohrabruje. Isus isto mirne duše prihvata izbacivanje iz rodnog kraja, njegov pravi zavičaj, utočište je Božja očinska ljubav – iz ove kuće ga niko ne može oterati, u ovoj kući biće za njega budućnosti.
Vlč. Andrej Đuriček
