Razmatranje 4. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Isus, ugledavši mnoštvo, uziđe na goru. I kad sjede, pristupe mu učenici. On progovori i stane ih naučavati:

»Blago siromasima duhom: njihovo je kraljevstvo nebesko!

Blago ožalošćenima: oni će se utješiti!

Blago krotkima: oni će baštiniti zemlju!

Blago gladnima i žednima pravednosti: oni će se nasititi!

Blago milosrdnima: oni će zadobiti milosrđe!

Blago čistima srcem: oni će Boga gledati!

Blago mirotvorcima: oni će se sinovima Božjim zvati!

Blago progonjenima zbog pravednosti: njihovo je kraljevstvo nebesko!

Blago vama kad vas – zbog mene – pogrde i prognaju i sve zlo slažu protiv vas! Radujte se i kličite: velika je plaća vaša na nebesima!«

(Mt 5,1-12a)

Pre nekoliko meseci u katoličkim medijima je osvanula vest o uklanjanju mozaika u hodočasničkoj crkvi u Lurdu. Razlog? Mozaici podsećaju hodočasnike i turiste na poročnog umetnika čije ponašanje, blago rečeno, nikako ne upućuje na jevanđelski etos. Slučaj je poput Pandorine kutije pustio u eter ozbiljna pitanja. Kakav stav zauzeti prema umetnosti koja je nacrtana, izvajana, napisana okaljanim rukama umetnika? Ako mene pitate, ja se plašim ovakvog moralizatorskog ikonoklazma koji sklanja, pokriva slike, obara kipove ili pali knjige samo zbog toga da su na površinu isplivale informacije o autoru od kojih se poštenoj publici diže kosa na glavi. Mislim da vrhunsko umetničko delo ne zaslužuje ovakav maćehinski tretman. Ono nakon što je završeno i izloženo za gledanje, slušanje ili čitanje krenulo je svojim putem, živi svoj sopstveni život odvojen od autora. Fokus gledalaca, slušalaca, čitalaca je na artefaktu, ne treba se zamarati „autorfaktima“.

Ovakav stav o nezavisnosti dela od autora sam primenjivao univerzalno – sve do prekjuče kad sam pročitao i razmatrao ovonedeljni tekst iz Jevanđelja po Mateju. Zašto takva promena? Objasniću. Ove nedelje čitamo u crkvama jevanđelski odlomak koji donosi Isusova blaženstva. Blaženstva predstavljaju ključni deo Govora na gori. Ovim govorom se Isus upisuje u enciklopediju religija kao autor remek dela. I dan danas se među bibličarima raspravlja o književnoj vrsti Govora. Neki su tog mišljenja da mu nema prave analogije, toliko je originalno. Neki ga smatraju spojem različitih starozavetnih književnih vrsta – nalaze u njima elementa sapijencialne, eshatološke literature, moralnih i zakonskih pouka. Blaženstvo odjekuje kao usklik čestitke adresovane pravedniku i pobožniku za njegovo bogougodno vladanje.

A upravo ovo Isusovo remek delo demantuje moju tezu o tome da umetničko delo i njegov autor idu svaki svojim putem. Isusova blaženstva vape za time da budu stavljena u blizak odnos sa Isusovim likom. Isus baca svetlo u kojem se blaženstva mogu sagledati, Isus pruža alate da se blaženstva mogu protumačiti i shvatiti. Sad ću da u pomoć prizovem papu teologa Benedikta, u njegovoj knjizi Isus iz Nazareta naišao sam na pametno objašnjenje ove veze: „Tko pozorno čita Matejev tekst, uočava da su Blaženstva neka vrsta skrivene nutarnje Isusove biografije, neka vrsta portreta njegova lika. On koji nema gde glavu položiti , uistinu je siromašan. On o sebi kaže: ja sam blaga i ponizna srca. On je onaj koji je čista srca i stoga stalno gleda Boga. On je mirotvorac, on je onaj koji trpi radi Boga. U Blaženstvima se pojavljuje tajna samoga Hrista i ono nas poziva da uđemo u zajedništvo s Hristom. Upravo zbog svoga skrivena hristološka obeležja Blaženstva su putokaz za Crkvu koja u njima mora prepoznati svoju sliku i merilo.“

Dakle, Isusov sopstven životni put daje ključ za interpretaciju blaženstava. U njima, pošto su hristološki obeležena, gledamo Isusov lik.

Blaženi siromašni duhom

U Jevanđelju po Mateju je pridevu siromašan dodana specifikacija „duhom“. Pametno. Siromaštvo u Isusovom slučaju nadilazi ekonomski sektor, sferu materijalne oskudice postavši verska, moralna, egzistencijalna kategorija. Isus siromaštvo duhom pojašnjava sopstvenim životnim stilom: On je Sin koji potpuno računa na Božju očinsku ljubav dobro znajući da je njegovo ja sačuvano i pohranjeno kod Očevog Ti. Isus deluje kao onaj koji je operisan od ohole samodostatnosti i samodopadnosti. Siromaštvo duhom je daleko više od vrline, jedne od mnogih, ono spada u najradikalnije poteze koje čovek može da poduzme: isprazniti svoje Ja, odreći se samoga sebe da bi se ostavilo mesto za Boga, da bi se primila njegova ljubav. Ovakvim odricanjem, pražnjenjem, siromaštvom postaje se autentičan, svoj i bogat na istinski način.

Blago krotkima

Isus je blag i krotak jer ne nameće drugima svoju volje, nema ambicije da pokorava druge, da njima vlada, pa nije on došao da bude služen nego da služi i daje svoj život za mnoge. Podnosi u ljubavi i one koji svojim manama iritiraju, nerviraju, odbijaju.

Blago ožalošćenima

Isus se zna radovati sa radosnima i plakati sa tužnima. Njegovo saosećanje, njegova blizina patnicima, solidarnost s njima tera mu suze na oči . Takve suze padaju poput spasonosne kiše što daje uzrast plodovima života koji će večno trajati.

Milosrđe

Isusovo milosrđe dobiva dva oblika. Isus je milosrdan jer pruža ruku pomoći patnicima na duši i telu. Isus je milosrdan jer prašta onima koji su se ogrešili o njega, ne uzvraća zlom za zlo koje su mu priredili njegovi krvnici pribijajući ga na krst.

Blago mirotvorcima

Isus je na čelu svih mirotvorca. Najpre je uspeo da obezbedi pomirenje sa Bogom uspostavivši očinsko-sinovlje odnose na relaciji Bog i čovek. Od Boga ne treba više bežati, pa nije on uzurpator koji zarobljava, Bogu ne treba okretati leđa, pa nije on nepokretan Pokretač koji ne mari za ljudske stvari. Isus je doneo radosnu vest o Bogu koji nas želi za svoju voljenu decu. Posle pomirenja sa Bogom sledi mir u međuljudskim odnosima. Isus ne gleda druge preko nišana, ne drži njih rivalima koji se moraju po svaku cenu nadmudriti, ne gadi se od onih koji su celom svetu antipatični. On i uprkos različitosti drugih uspostavlja dijalog, sluša, poklanja pažnju, sarađuje. Eto, to je biti mirotvorac.

Čisto srce

Slikom srca opisuje se jezgro ljudske ličnosti koje obuhvata i integriše sve dimenzije egzistencije – razum, volju, emocije i telesnost. Srce – to je čitav čovek. Pozvan je gledati Boga, znači, ulaziti u zajedništvo s njime. Postoje dinamike koje kvalifikuju za gledanje Boga – ljubav, poniznost, duh predanja i pouzdanja – sve to čisti srce i čini od čoveka Božjeg prijatelja, saveznika. Isus je gledalac Božji jer njegovo srce, njegova ličnost nije ništa drugo nego sinovlje zajedništvo sa Bogom.

Gladni pravednosti, progonjeni zbog pravednosti

Pravednost pripada omiljenim pojmovima u Jevanđelju po Mateju. Nadovezuje se na starozavetnu baštinu i poklapa se sa stavom poslušnosti Božjoj volji. Pravednik je vernik koji se trudi da svoje misli, reči i dela uskladi sa Božjim zakonom. U tom smislu je Isus pravednik par excellence, gladan i žedan pravednosti jer teži tome da vrši volju Božju, za njega ne postoji drugi način života, pa on je po definiciji Sin poslušan Ocu. U toj pravednosti paradoksalno leži sva njegova sloboda i originalnost. Na kraju ga ova pravednost dovela do krsta, dakle, sam sebi je prorekao sudbinu progonjenog zbog pravednosti. Isusov krst i prazan grob bacaju svetlo na ovo teško blaženstvo. Mučeništvo postaje podnošljiva, moguća stavka samo tada kad pravednost – vernost Bogu, odanost njemu i ljubav prema braći zauzmu mesto prve, najvažnije vrednosti iznad svih, čak i ovozemaljskog života. Takva hijerhija vrednosti odiše nadom da patnje podnesene zbog pravednosti su seme koje donosi rod novog života.

Vlč. Andrej Đuriček