Razmatranje 4. uskrsne nedelje

U ono vrijeme: Reče Isus: »Zaista, zaista, kažem vam: tko god u ovčinjak ne ulazi na vrata, nego negdje drugdje preskače, kradljivac je i razbojnik. A tko na vrata ulazi, pastir je ovaca. Tome vratar otvara i ovce slušaju njegov glas. On ovce svoje zove imenom pa ih izvodi. A kad sve svoje izvede, pred njima ide i ovce idu za njim jer poznaju njegov glas. Za tuđincem, dakako, ne idu, već bježe od njega jer tuđinčeva glasa ne poznaju.« Isus im kaza tu poredbu, ali oni ne razumješe što im htjede time kazati.
Stoga im Isus ponovno reče: »Zaista, zaista, kažem vam: ja sam vrata ovcama. Svi koji dođoše prije mene, kradljivci su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše. Ja sam vrata. Kroza me tko uđe, spasit će se: i ulazit će i izlaziti i pašu nalaziti. Kradljivac dolazi samo da ukrade, zakolje i pogubi. Ja dođoh da život imaju, u izobilju da ga imaju.«

(Iv 10,1-10)

Popularna psihologija na kursevima liderstva savetuje šefovima i rukovodećem kadru da se svojim zaposlenima obraćaju imenom – to smanjuje distancu i približava, izgovaranjem imena pridobijete ljude, preveslate njih na svoju stranu, steknete njihove simpatije. Stvarno deluje. Kad čovek čuje svoje lično ime, nekako omekša, razneži se i raskravi. Evo, mog ličnog iskustva. Odmah prve dane u bogosloviji ( velikom semeništu ) sačekalo me je prijatno iznenađenje. Rektor me je oslovio imenom, s obzirom da je nas bilo preko sto smatrao sam to pravim pedagoškim podvigom. Izgovaranje mog imena me je udomilo, okućilo u sasvim novoj nepoznatoj sredini, kao da mi je na domak ruke približilo scene detinjstva kada sam slušao svoje ime : baka zove na ručak, deda objašnjava mrtvo ozbiljno kako funkcionišu stvari ili moji drugari ubeđuju majku da mi skrati vreme kućnog pritvora. Da je ime ozbiljna stvar, zna i pop kultura. Muzičar Prince koji ima na svom kontu pesme sa provokativnim, lascivnim ili čak hiperseksualnim motivima, kada dođe do teme „ime“, „zvati imenom“ sasvim se uozbilji, maltene produhovni. Njegov hit „Call my name“ ( Izgovori moje ime ) kao da je izašao iz albuma gospel balada : izgovarati ime drugoga dobiva zanimljivu odrednicu – postaje sinonim ljubavi, povezanosti, posvećenosti i spremnosti na žrtvu radi onoga čije meno izgovaraš…Još jedan indikator važnosti imena, ekstremno negativan – tortura i na kraju likvidacija zatvorenika u nacističkim koncentracijskim logorima je počela odmah na ulazu u logor i to oduzimanjem imena i stavljanjem broja.

Zašto ovakve tirade o imenu? Imam za to biblijske razloge. U Jevanđelju po Jovanu iz kojeg ove četvrte uskrsne nedelje uzimamo tekst za liturgiju reći nalazimo figuru pastira koji poznaje svoje ovce, čak tako intenzivno da njih zove imenom. U korizmeno i uskrsno vreme imamo mnogo prilika da sagledavamo Isusovu ličnost kroz slike, metafore : Isus kao živa voda, kao svetlost, kao istinski hleb ili trs. Ove nedelje je došla na red metafora pastira koja dominira u desetom poglavlju. Iz pozicije teksta u Jevanđelju se može naslutiti da je slika pastira Isusova reakcija na osporavanje njegove osobe i poslanja od strane verskih poglavara. Isus se identifikuje sa likom pastira kada su vođe, suočeni sa čudom izlečenja slepoga od rođenja, počele da bacaju na njega drvlje i kamenje i kače mu etiketu : bogohulnik, šarlatan, prevarant…U ovoj polemici Isus je posegnuo za samodefinicijom „Ja sam pastir“, čime je još više rasplamteo vatru opozicije.

Ako lokalizujemo Isusov govor o vratima prema stadu i o pastiru u kontekstu polemika sa jevrejskim verskim autoritetom možemo da pretpostavljamo da Isus ovde referiše na proročanstvo proroka Ezekiela (nalazimo ga u 34 poglavlju). O čemu se radi? Ljudi Istoka zamišljali su svoje vođe, poglavare kao pastire koji dušu daju za ovce.  No jedno su želje a drugo stvarnost, ona često zna da nas raskrinka kao naivne i nerealne. Autoriteti u istoriji čovečanstva su više ličili na razbojnike nego na saosećajne pastire, nisu bili na visini zadatka, podbacivali, razočarali… Prorok Ezekiel uzima za metu svoje žestoke kritike upravo one poglavare koji imaju manire loših, okrutnih pastira čija jedina briga je da muze, izjedaju, šišaju ovce bez toga da bi prstom makli kad njih treba napasati, štititi ili lečiti. Slikom nevaljalih pastira prorok se okomio na narodne vođe kojima je stalo samo do moći, bogatstva i užitaka i prema narodu se ophode kao što zanatlija rukuje sa alatom ili kao trgovac vadi robu iz svojih magacina. Na kraju bahatost moćnih dostiže do takvih visina da prekipi i samom Bogu – odluči da smakne ove izelice i koljače i sam preuzme brigu za ovce, postavši dobar pastir. Dakle, na kraju se očekuje Božja intervencija koja će uspostaviti autoritet ljubavi, služenja, autoritet koji deluje kao odgovornost za druge. Za onog savršenog pastira se mora pobrinuti sam Bog.

Ako Isus sebi pripisuje titulu pastira, to znači da je s njim i u njemu došlo ono posljedno vreme Božjeg delovanja, Božjeg preuzimanja pastirske palice. Bog je predao Isusu pastirsku službu, on ga ustoličio na pastirski prestolj. Isus je onaj pastir o kome nakon mnogih razočaranja sanja prorok Ezekiel. Isus nadmašuje sve pastire, za to ga kvalifikuje ljubav i pastirske veštine.

Od pastira se očekuje da zna kako stiči do zelenih pašnjaka, kako obezbediti vodu, očuvati stado na okupu i na daleko od njega držati predatorske opasnosti. Ove veštine Isus savladao na najvišem nivou. On pruži čoveku ono najpotrebnije : Božju očinsku ljubav. Uvodi nas u zajedništvo sa Bogom, zajedništvo koje se temelji na novim očinsko – sinovskim odnosima između Boga i ljudi. Bog u Isusu Kristu i po njemu nam pristupa kao roditelj voljenoj deci, dragoceni smo u njegovim očima, naša imena su duboko upisana u njegovo očinsko srce. Zahvaljujući Isusu obraćamo se Bogu kao ocu svesni da je Njemu stalo do nas. Ova stvarnost života sa Bogom može da se usporedi sa zelenim pašnjacima, izvorima vode i sa zaštitom od opasnosti – Božja ljubav oslobađa od zla spremajući Božje kraljevstvo. Kamen temeljac je već postavljen – Isusovo uskrsnuće od mrtvih, na taj kamen smo već nazidani po veri i ljubavi.

Isusove pastirske veštine idu rame uz rame sa ljubavlju. Isus je reč Očeva upućena nama jer nas voli. Njegov naveštaj Božje ljubavi nije poučavanje sa distance, sa visina, nego bratsko deljenje sopstvenog iskustva „biti sin“ u odnosu na Boga. Njegova ljubav prema nama je poprimila oblik „poznajem tvoje ime“ i „zovem te imenom“. Poznati ime, zvati imenom, to pripada osnovnom arsenalu ljubavi jer onaj koji zove imenom prihvaća drugoga kao unikatnu, neponovljivu ličnost, priznaje njegovu neprocenjivu vrednost, navija za njega da stoji na sopstvenim nogama i da izraste u zrelu slobodnu osobu. Garancija zrelosti, slobode i autentičnosti je Božja ljubav koji Isus donosi.

Deseto poglavlje u kojem je reč o pastirima nosi naslov Isus – Dobri pastir. Na početku, još pre toga kada se predstavlja kao pastir, Isus govori o sebi kao o vratima. U razmatranju sam krenuo od slike pastira jer mislim da ona čini priču o vratima razumljivom. Pastir je taj koji ulazi na vrata, prolazi kroz nje i tako stiže do ovaca. Isus bira za sebe funkciju vrata – svaki koji pretenduje na pastirsku službu mora da prođe kroz Isusa, da ima njegov poziv i da se saobrazi njemu. Autoritet, predvoditelj, pastir je samo taj koji je prošao kroz Isusovu školu u kojoj je stekao  ljubav i pastirske veštine. Pastir koji prolazi kroz vrata – Isusa voli Isusovim srcem i deli sa drugima iskustvo kako je to biti Božje dete i braća uzajamno, iskustvo sinovstva i bratstva.