Razmatranje 6. nedelje kroz godinu

»Uistinu kažem vam: ne bude li pravednost vaša veća od pravednosti pismoznanaca i farizeja, ne, nećete ući u kraljevstvo nebesko.«

»Čuli ste da je rečeno starima: Ne ubij! Tko ubije, bit će podvrgnut sudu. A ja vam kažem: Svaki koji se srdi na brata svoga bit će podvrgnut sudu. A tko bratu rekne ‘Glupane!’, bit će podvrgnut Vijeću. A tko reče: ‘Luđače!’, bit će podvrgnut ognju paklenomu.«

»Čuli ste da je rečeno: Ne čini preljuba! A ja vam kažem: Tko god s požudom pogleda ženu, već je s njome učinio preljub u srcu.

»Čuli ste još da je rečeno starima: Ne zaklinji se krivo, nego izvrši Gospodinu svoje zakletve. A ja vam kažem: Ne kunite se nikako! Ni nebom jer je prijestolje Božje. Ni zemljom jer je podnožje njegovim nogama. Ni Jeruzalemom jer grad je Kralja velikoga! Ni svojom se glavom ne zaklinji jer ni jedne vlasi ne možeš učiniti bijelom ili crnom. Vaša riječ neka bude: ‘Da, da, – ne, ne!’ Što je više od toga, od Zloga je.«

(Mt 5, 20 – 22; 27 – 28; 33 – 37)

Sećam se da kad mi je četrdeseta godina zakucala na vrata, bio sam malko uplašen i to krivicom popularne psihologije. Ona je muškarcima posle četrdesete prognozirala početak krize srednjih godina. Došlo mi je da se sažalim na sebe, posle četrdesete ne gine mi pad fizičkih sposobnosti, sporiji metabolizam, opasnost depresije zbog neostvarenih ambicija, neispunjenih snova. Naravno, nije sve završilo u dijagnosticiranju nevolja, priručnici samopomoći pružaju pregšt saveta kako proći kroz ove kritične godine neoštećen: četrdesetnici, treba da pazite na pravilnu ishranu, bavite se umerenom sportskom aktivnošću, uživate u malim stvarima, smanjite ambicije i očekivanja i još nešto važno – bežite glavom bez obzira od svakog upoređivanja sa drugima i neka vam ne pada na pamet da se takmičite. To je izgubljena utakmica koja će vam priuštiti samo bol i umor od razočarenja, neuspeha, poraza. Istina je da ćete uvek naići na nekoga ko je bogatiji, uspešniji od vas ili srećnije postrojen u porodici. Radi duševnog mira i spokoja bolje da uopšte ne izlazite na startnu poziciju da se nadmetate jer ima bržih, snažnijih, izdržljivijih.

Meni se čini da savremena popularna psihologija nije baš pronašla u Isusu svoga lojalnog saveznika i zagovornika. Razlog? To što današnji lajf kouči proglašavaju otrovnim i time zabranjenim voćem, Isus zdušno preporučuje – nadmetanje. O tome je reč u ovom nedeljnom odlomku iz Jevanđelja po Mateju: ne bude li pravednost vaša veća od pravednosti pismoznanaca i fariseja, nećete ući u kraljevstvo nebesko… Biti veći, pravedniji od – Isus ne samo da ne zaobilazi takmičarsko nastrojenje, on čak gura svoje sledbenike u sam takmičarski ring. Kao da je inaugurisao jedno veliko takmičenje u vrlinama. Njegova reprezentacija sastavljena od jednostavnih, siromašnih, neukih treba da izlazi na crtu sa verskom elitom (fariseji i pismoznanci ) koja samo što ne leti na krilima reputacije pravednika i pobožnika. Isus očekuje od svojih autsajdera da nadigraju i deklasiraju favorita. Odmah na početku treba razjasniti da Isusov poziv „biti pravedniji od“ nije ispao iz vokabulara nadmetanja. Isus nije pao na tako niske grane da ima za cilj da baca u senku farisejsku opoziciju. U pitanju je nešto teološki ozbiljno – Isusov odnos prema jevrejskom verskom nasleđu.

Prošle nedelje je bilo rečeno da je Jevanđelje po Mateju sastavljeno u jednom jevrejsko – hrišćanskom kulturnom kontekstu, što će reći da je autor Jevanđelja imao pred sobom vernike koji su pre svoga obraćenja na hrišćanstvo bili pobožni Jevreji. Jevanđelista Matej rado potencira upravo ovu jevrejsku crtu kod Isusa. U vezi sa tim, Isus kod Mateja zauzima jedan povoljan, afirmativan stav prema jevrejskom verskom nasleđu, ceni ga i poštuje, ma da ponekad zna da uputi i kritičke opaske. Sigurno ima daleko od buntovnika koji u revolucionarnom naletu mete sa stola ono što su na nj postavili prethodnici. Isusov odnos prema verskim tradicijama Jevreja podseća na izjavu genijalnog Izaka Njutna koji je zasluge za svoja naučna otkrića podelio sa kolegama pre njega : Video sam dalje jer sam stajao na ramenima divova (misli na Keplera i Galileja). Jevrejsko versko, moralno i pravno nasleđe, sve u šta jedan Jevrej veruje i prema čemu se ravna, sažeto je u Tori (Zakon) – pet Knjiga Mojsijevih i u porukama proroka. Zakon i Proroci opisuju kako je Bog spasonosno delovao u istoriji jevrejskog naroda. Iskustvo sa Bogom koji oslobađa svoj narod iz ropstva i vodi ga u obećanu zemlju prelazi u sasvim specifičan moral i obrednu praksu. Osnovni moralni kodeks upisan je na ploče Dekaloga – Deset Božjih zapovesti. Do ovog moralnog dostignuća Jevreji nisu došli putem nekih etičkih refleksija ili intuicija. Ovakav set moralnih principa stigao je u golemom paketu Božje objave, to jest komunikacije Boga sa čovekom kao pripadnikom jevrejskog naroda; i kao deo Božje objave zapovesti i zabrane imaju težinu Božje volje. Poštovanje zakona obezbeđuje ne samo moralnu ispravnost već uvodi u sklad sa samim Bogom čijoj volji je pravednik poslušan. Na kraju krajeva, pravednost se poklapa sa vršenjem Božje volje koja prožima čitav moral. U jevrejskom društvu u kojem se Isus kreće bilo je takvih koji su brinulu jednu jedinu brigu – kako u zamršenim situacijama svakodnevnice, u širokoj mreži međuljudskih odnosa, u privatnom i javnom životu sačuvati obraz pravednika i pobožnika koji ni milimetar ne odstupa od moralnih principa, pogotovo, kako ne dozvoliti da jednog jevrejskog vernika uzmu pod svoje pokvareni inoverci koji su okupirali svetu zemlju Palestinu i perfidno navode na trule kompromise. Vernici ove vrste nastupaju u Jevanđelju pod klasnim imenom fariseji. Pored njih ili bolje rečeno iznad njih stoji klasa profesionalnih, školovanih tumača, učitelja zakona, rabini – u Jevanđelje su ušli pod nazivom pismoznanci. Njihova glavna preokupacija je bila da narodu objasne i instruišu ga kako u aktuelnim okolnostima primenjivati Zakon i Proroke. Sigurno su obe grupe ulagale veliki napor u ove bogougodne poduhvate. Isus to ne osporava. Ne želi da krši, lomi ploče na kojima su isklesane zapovesti. Pa on je poslan od Boga koji autorski potpisuje Dekalog. Ali upravo kao Božji izaslanik, Božji pomazanik, voljen Božji Sin ima šta da kaže na tu temu ne u smislu negacije, nego dopune, produbljenja, pounutrašnjenja zakona, jednom reči, ispunjenja. On je definitivna Božja objava. U tom svojstvu ne stavlja ploče svojih zapovesti pored postojeće kao antitezu nego iznad nje kao hipertezu u kojoj se ono staro, nasleđeno od predaka nalazi ispunjeno i usavršeno. Svoje hiperteze Isus demonstruje na primeru zapovesti „Ne ubij, ne čini preljuba, ne svedoči lažno“. U kratko objasnjimo što novo je Isus u vezi sa starim zapovestima doneo.

Ne ubij

Ova zapovest u formi zabrane potiče iz moralnog stava poštovanja osobe drugoga. Dostojanstvo, vrednost ljudske osobe temelji se na Božjoj volji kojom sam Bog želi da čovek postoji, da se ostvaruje, da se razvija – da živi. Oduzeti nekome život znači ostvariti moralno zlu nameru da taj drugi ne postoji, da nestane, što se kosi sa Božjim planom. Ova zapovest zahteva minimum minimuma –  ne proliti krv iz mržnje ili pohlepe. Isus se nadovezuje na ovu moralnu baštinu i na ovom temelju gradi kuću novog savršenijeg morala: na spisku ubojica ne nalaze se samo imena onih koji prolivaju krv, lome kosti, kolju, dave ili guše. Isus je zaveo kriminalan dosije i za one koji mrze, ponižavaju druge, vređaju, ismejavaju ili omalovažavaju. Krvavi pir počinje u srcu lošim mislima i željama, dakle, davno pre pucanja iz oružja ili uboda nožem.

Ne čini preljub

Zabrana preljuba čuva bračno zajedništvo koje pretpostavlja vernu ljubav. Opet je u pitanju minimum – odustati od bočnih, sporednih, alternativnih veza koje vode u propast braka. Ali Isus želi skrenuti pažnju na to da preljub počinje da se odigrava u mislima i željama u srcu kad slika bračnog druga bledi, gubi privlačnost, ne izaziva više interesovanje jer njegovo mesto zauzeo je neko treći izvana – taj tuđi o kome se mašta, za kojim se žudi unosi u bračnu zajednicu otuđenje, otvarajući kobni početak kraja.

Ne zaklinji se krivo, vaša reč neka je da, da….

I u materiji govorenja Isus se kreće u pravcu Dekaloga koji zabranjuje uzaludno izgovaranje Božjeg imena i lažno svedočenje. Isus insistira na tome da govor vernika odlikuje jednostavnost, iskrenost i istina, da reči izražavaju ono što misli i oseća srce. Obično iza oblaka rečenica krije se čežnja da obmanjujemo, utičemo na druge terajući vodu na mlin sopstvenih interesa. Osim toga zaklinjanjem na nebo, zemlju ili sopstvenom glavom nudimo kao garanciju ono što nam uopšte ne pripada: Bog je gospodar svega…

Kasnije čitajući Jevanđelje ćemo otkrivati da sve ove Isusove dopune i nadmetanje sa farisejima su samo preludiji velikoj zapovesti ljubavi: Nikome ništa ne dugujte, osim da jedni druge ljubite. Jer tko drugoga ljubi, ispunio je Zakon. Ne čini preljuba! Ne ubij! Ne ukradi! I imali koja druga zapovest, sažeta je u ovoj reči: Ljubi svoga bljižnjega kao sebe samoga. Ljubav bljižnjemu zla ne čini. Punina, dakle, Zakona jest ljubav. (iz Poslanice apostola Pavla Rimljanima).

Vlč. Andrej Đuriček