Razmatranje 6. uskrsne nedelje

U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:

»Ako me ljubite, zapovijedi ćete moje čuvati. I ja ću moliti Oca i on će vam dati drugoga Branitelja da bude s vama zauvijek: Duha Istine, kojega svijet ne može primiti jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete jer kod vas ostaje i u vama je. Neću vas ostaviti kao siročad; doći ću k vama. Još malo i svijet me više neće vidjeti, no vi ćete me vidjeti jer ja živim i vi ćete živjeti. U onaj ćete dan spoznati da sam ja u Ocu svom i vi u meni i ja u vama. Tko ima moje zapovijedi i čuva ih, taj me ljubi; a tko mene ljubi, njega će ljubiti Otac moj, i ja ću ljubiti njega i njemu se očitovati.«

(Iv 14,15-21)

Savremeni sociolozi kulture već duže vreme muku muče da objasne očigledan paradoks: nikad više knjiga, nikad manje čitalaca. Knjižare ne obiluju samo novim imenima pisaca koji se javljaju danas za reč nego eksponiraju na dobro vidljiva mesta i klasiku staru dvesta godina. Posetilac knjižara Laguna i Vulkan kada se približi regalima „Klasici“ može sigurno da računa da će mu dobrodošlicu uputiti engleska spisateljica iz početka devetnaestog veka Džejn Ostin i to svojim reizdavanim romanom Razum i osećajnost. Pre nekoliko dana baš sam nju u knjižari Laguna onako u mislima počastio komplimentom: Draga Džejn, vi pravom zaslužujete da vaš roman pripada inventaru sadašnjih knjižara. Pa vi ste se njemu kroz priču o racionalnoj Elenori i emotivnoj Marijani uhvatili u koštac sa problemom o kojem dan danas filozofija i teologija razbijaju svoje pametne glave. Pitanje glasi: Čija ruka plete mrežu međuljudskih odnosa u prijateljstvu, braku ili u porodici? Da li ona pripada razumu ili srcu? Na području ovog pitanja kreću se dva oprečna mišljenja. Racionalisti igraju na kartu razuma: on je taj arbiter koji mozga o ljudskom ponašanju, vaga ga, na neke načine delovanja stavlja etiketu „vrednost, vrlina“ i ovako obeležene stavke pakuje u ambalažu „zakon, zapovest, obaveza“. Ovakav racionalistički pristup osporavaju, nazovimo njih, „srcisti“. Oni su se uhvatili za Paskalovu izjavu: srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje. Dakle, uporno teraju vodu na mlin emocija. Vrednosti, vrline koje racionalista pripisuje praktičnom razumu, po mišljenju srcista autorski potpisuje osećajnost, srce. Ljubav, milosrđe, blizina, sve one stavke koje kolaju u venama braka, porodice ili u prijateljstvima su samo naslovi emocija koje se skladište u srcu. Ljubav u braku, porodici ili među prijateljima ne slaže se da bude tretirana kao predmet intelektualnih istraživanja, ona se doživljava, isprobava, ne raspravlja se o njoj. Ljubav traži konkretna lica, a ne apstraktne ideje pa makar bile i najuzvišenije. Ljubav se opire da bude postrojena u redove zapovesti, obaveza. Zapovesti u vezi sa ljubavlju smatraju se vršenjem pritiska na srce, pokušajem da se ono stavi pod kontrolu da mu se komanduje i naređuje koga da voli, kako i kada.

U ovoj polemici između racionalista i srcista izgleda da je Isus uzeo poziciju nesvrstanog ali baš time doneo je sasvim inovativno rešenje. On u jednom dahu izgovara pojmove ljubav, voleti i zapovest. O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja po Jovanu koji se čita ove nedelje. Ali idemo redom. Narečen tekst potiče iz oproštajnog govora koji je Isus održao uoči svoga stradanja. Do tad je učeništvo apostola ličilo na avanturu prijateljstva. Kada su krenuli za Isusom nisu izabrali ideologiju koja je njih ubedila, nisu se opredelili za neki program koji bi želeli ostvariti, nisu se učlanili u institiciju koju bi rado predstavljali. Apostoli su izabrali konkretnu osobu – Isusa Hrista, opredelili su za Nekoga ne za apstraktno nešto, upisali su srce ličnosti, a ne ideji. Isus je njih očarao i preveslao na svoju stranu obale, na stranu prijateljstva. Isusova zajednica ali odskače od uobičajnih drugarstva i ortakluka koji se rukovode principom jednakosti članova – tamo nema katedra, nema đačkih klupa; nema zapovedničkih prestolja nema redova poslušnika; nema iznad, nema ispod. U slučaju Isusove grupe primećuje se jedna asimetrija. On je najpre prijatelj koji život daje za svoje drugove ali ujedno i učitelj i vođa. Učitelj koji ima štošta da otkrije i kaže, vođa koji itekako zapoveda i određuje pravac. Na sam vrh učitelja i vođe ga lansira njegov status Sina koga šalje na svet nebeski Otac. Lekcije koje deli, zapovesti koje daje neodvojive su od njegove ličnosti, poistovećuju se s njim. Isus sam, njegovo sinovstvo u odnosu na Boga i bratstvo u odnosu na druge, je model kojem se treba saobraziti, ideja koju treba slediti, program koji treba implementirati, dakle, zapovest koju treba čuvati. Isusove zapovesti, poruke, instrukcije – to sve spada u gestove pravog prijatelja koji se poštuje i voli upravo zbog toga da u odnos unosi samog sebe. Isus zapovedajući i poučavajući deli sopstveno iskustvo „biti sin i brat“. Zahvaljujući Isusu njegov učenik i prijatelj obraća se Bogu kao svom voljenom Ocu, uvučen je u zajedništvo sa Bogom odgovarajući na Njegovu ljubav sinovljim poverenjem i pouzdanjem. Isus spušta sa vrha svoju učiteljsku katedru i prestol vođe da se približi svojim prijateljima i dobrovoljno se ubraja među sluge koji brinu jedinu brigu – dobrobit drugih.

Dakle, svaka čast Isusu – uspeo je da pronađe formulu sinteze onih na prvi pogled suprotnih stavka: On je Učitelj i Vođa koji je voljen jer je Prijatelj koji voli. On ljubi zato zapoveda, on zapoveda jer ljubi…

U ovoj Isusovoj sintezi nisu uživali samo njegovi savremenici, očevici. Mi koji smo došli dve hiliade godine kasnije nismo zakinuti, oštećeni u odnosu na apostole. Isus nije junak iz davne prošlosti koji se sada nalazi samo u sećanju pristalica. On je živi vaskrsli Gospodin koji sedi sa desna Boga Oca i prati nas svojom ljubavlju. Šalje svoga Duha – Parakleta, što u prevodu znači „biti pozvan da bude uz“, da nas poučava kako danas biti učenik svoga Učitelja, sledbenik svoga Vođe i nadasve prijatelj Prijatelja čije zapovesti se ljubeći čuvaju.

 Vlč. Andrej Đuriček