Razmatranje 7. nedelje kroz godinu C
U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:
»Vama koji slušate velim: Ljubite svoje neprijatelje, dobro činitesvojim mrziteljima, blagoslivljajte one koji vas proklinju, moliteza one koji vas zlostavljaju. Onomu tko te udari po jednomobrazu pruži i drugi, i onomu tko ti otima gornju haljinu ne kratini donje. Svakomu tko od tebe ište daji, a od onoga tko tvojeotima ne potražuj. I kako želite da ljudi vama čine, tako činite ivi njima.
Ako ljubite one koji vas ljube, kakvo li vam uzdarje? Ta igrešnici ljube ljubitelje svoje. Jednako tako, ako dobro činitesvojim dobročiniteljima, kakvo li vam uzdarje? I grešnici to istočine.
Ako pozajmljujete samo onima od kojih se nadate dobiti, kakvoli vam uzdarje? I grešnici grešnicima pozajmljuju da im se jednako vrati.
Nego, ljubite neprijatelje svoje. Činite dobro i pozajmljujte ne nadajuć se odatle ničemu. I bit će vam plaća velika, i bit ćetesinovi Svevišnjega jer je on dobrostivi prema nezahvalnicima iprema opakima.
Budite milosrdni kao stoje Otac vaš milosrdan.
Ne sudite i nećete biti suđeni. Ne osudujte i nećete biti osuđeni. Praštajte i oprostit će vam se. Dajite i dat će vam se: mjeradobra, nabijena, natresena, preobilna dat će se u krilo vaše jermjerom kojom mjerite vama će se zauzvrat mjeriti.«
(Lk 6, 27 – 38)
Septembar 2013. godine: puna sala Gradske skupštine u Nišu – kardinal Anđelo Skola milanski nadbiskup drži konferenciju za štampu povodom obeležavanja jubileja 1700 godina Milanskog edikta kojim je car Konstantin dao hrišćanima slobodu veroispovesti u Rimskom carstvu. Tih dana se mnogo razmišljalo i diskutovalo u Srbiji o doprinosu hrišćanstva evropskoj kulturi ali i svetskoj civilizaciji uopšte. Kardinal je tad skrenuo pažnju na revolucionarni preokret u etici koji dugujemo Hristu i njegovom Jevanđelju – revolucionarno odjekuje Isusova zapovest o ljubavi prema neprijateljima. Ova zapovest poput Kopernikovog otkrića u ambijentu fizike i astronomije smela je sa stola kao prevaziđena pravila osvete „oko za oko, zub za zub“i time je pokrenula svojevrsnu moralnu revoluciju.
O ovoj nečuvenoj vrlini je reč i u ovonedeljnom odlomku iz Jevanđelja po Luki. Odmah na početku moram naglasiti da govor o ljubavi sledi posle Isusove besede o blaženstvima koju smo slušali prošle nedelje. Blaženstva ( blaženi siromašni, gladni, uplakani i progonjeni ) zauzimaju ulogu uvodnog poglavlja u odnosu na Isusovu etiku ljubavi, još više, objasnio bih njihovu povezanost analogijom iz oblasti prava – blaženstva se odnose na zapovest ljubavi prema neprijateljima slično kao što ustav u jednoj uređenoj državi utiče na korpus zakona i podzakona. Još ću pojasniti – oni koji su svoja srca i um uskladili sa logikom blaženstava, spremni su blagosivati one koji njih proklinju, moliti za one koji njih zlostavljaju, pružiti drugi obraz onom koji udara, odreći se haljine… Odakle ovakva uzročno posledična veza? Siromah, gladan, uplakan pati od nemaštine, hoda svetom praznog stomaka i đepova ali puca od obilja poverenja i pouzdanja u Boga; beži od stvari ovoga sveta ali prianja uz Stvoritelja; sumnjičav i rezervisan je prema ljudskom napretku ali zato žarko priželjkuje dolazak Božjeg carstva; stoički podnosi progon, isključivanje, nerazumevanje jer i tako ga ništa ne može odvojiti od ljubavi Hristove. Takav Božji siromah poseduje poučljivo srce i um, njima pažljivo promatra svoga nebeskog Oca i uči od Njega. Takav stav disciplinovanogučenika preuzima od Isusa Hrista, pa on je prototip poslušnog sina koji živi samo radi vršenja volje svoga nebeskog Oca. Lekcija koja se predaje kao osnovna materija naslovljena je Univerzalna ljubav, ljubav prema svima – bez obzira na jezik kojim govore, religiju koju ispovedaju, kulturu kojoj pripadaju, boju kože koju nose, naciju iz koje potiču. Ova univerzalnost ide tako daleko da na kraju ne uzima u obzir ni stav koji taj dotični gaji prema meni – sve jedno da li me voli, poštuje ili mi radi o glavi. Dakle, svako ali bukvalno svako prema Isusovim uputima treba da je postrojen u red „predmet ljubavi“. Univerzalna ljubav koja obuhvata i neprijatelja spada u kategoriju nekoristoljubive, čiste ljubavi – iz tog stabla niču grane ljubavi prema svima, čak i protivniku koji me proklinje, maltretira, otima moje… Čistu, nekoristoljubivu ljubav praktikuje u prvom redu Bog koji je Otac, sama titula Otac indikuje da se suština njegovog bića sastoji u darujućoj ljubavi koja ne traži ništa zauzvrat. U jednoj misnoj molitvi ovu istini o Božjoj ljubavi izražavamo ovako: „Tebi, Bože, nije naša hvala potrebna ali je tvoj dar što smo Ti zahvalni, po našim hvalospevima Ti ne bivaš veći nego mi stičemo milost spasenja.“ Pre nekoliko godina naišao sam na jedno zanimljivo objašnjenje o vezi čiste ljubavi i ljubavi prema neprijatelju, nalazi se u knjizi „Pouke grčkih otaca“, evo, bratski delim: „… starac Porfirije je govorio: istinski hrišćani u čijim dušama obitava Hristos, nisu sposobni ni za šta drugo, do da vole sve ljude, pa čak i neprijatelje. I dodao je: naša ljubav prema prijateljima i onima koji nam dobro čine ima u sebi nešto pristrano – korist, nagradu, sujetu, emotivnu slabost prema nekom ili strasnu vezanost – a venac naše ljubavi prema neprijateljima je potpuno čist, lišen svake koristi.“ Čista ljubav koja pruža ruku i neprijatelju ne počinje i ne završava u nekom nejasnom maglovitom sentimentu već prelazi u konkretna dela: molitva, blagoslov, pozajmljivanje, opraštanje dugova, pružanje drugog obraza. Jevanđelista Luka ovaj prelaz od ideje do konkrentog dela ili drugim rečima utelovljene ljubavi opisuje terminom „agathopoiein“ – što znači činiti dobro. Čak i stavka praštanja nosi u sebi vrlo konkretno obeležje, ne radi se u prvom redu o praštanju onima koji nanoseneko zlo, nego o praštanju dugova, praštanju dužnicima u ekonomskom smislu reči, taj smisao indikuje izraz „apolyein“koji koristi Luka.
Ljubav prema neprijateljima svrstava se među moralne kategorije ali ako ostane zarobljena samo u okvirima etike, rizikuje da bude odbačena kao neko sanjaranje, nedostižna utopija koja nema šta da kaže čoveku od mesa i krvi. Ona je pre svega teološke naravi – pretpostavlja veru u Boga Oca koji je čista darujuća ljubav. Sinovski odnos sa Bogom – Ljubavlju čini od nas nasledovatelje Božje….
Vlč. Andrej Đuriček
