Razmatranje 7. uskrsne nedelje

U ono vrijeme: Isus podiže oči k nebu i progovori: »Oče, došao je čas: proslavi Sina svoga da Sin proslavi tebe i da vlašću koju si mu dao nad svakim tijelom dade život vječni svima koje si mu dao. A ovo je život vječni: da upoznaju tebe, jedinoga istinskog Boga, i koga si poslao – Isusa Krista. Ja tebe proslavih na zemlji dovršivši djelo koje si mi dao izvršiti. A sada ti, Oče, proslavi mene kod sebe onom slavom koju imadoh kod tebe prije negoli je svijeta bilo. Objavio sam ime tvoje ljudima koje si mi dao od svijeta. Tvoji bijahu, a ti ih meni dade i riječ su tvoju sačuvali. Sad upoznaše da je od tebe sve što si mi dao jer riječi koje si mi dao njima predadoh i oni ih primiše i uistinu spoznaše da sam od tebe izišao te povjerovaše da si me ti poslao. Ja za njih molim; ne molim za svijet, nego za one koje si mi dao jer su tvoji. I sve moje tvoje je, i tvoje moje, i ja se proslavih u njima. Ja više nisam u svijetu, no oni su u svijetu, a ja idem k tebi.«

(Iv 17,1-11a)

 

Pre nekoliko nedelja sam čitajući časopis Nedeljnik došao do zanimljive informacije, saznao sam za novu granu medicine. Pored kardiologije, ortopedije…izučavaće se na medicinskim fakultetima i longevity medicina, medicina dugovečnosti. Čak postoji u Beogradu Longevity klinika. Bolje da o tome progovori stručnjak, lekar Danica Rončević ovu novu medicinsku disciplinu opisuje ovako: „Longevity medicina se bavi dugovečnošću, radi se zapravo o personalizovanoj medicini koja je prilagođena životu savremenog čoveka, fokus je na osnovama zdravlja – kvalitetnom snu, ishrani, fizičkoj aktivnosti i kontroli stresa. Ovakva medicina dobija na značaju jer se produžio životni vek, a samim tim i potreba ljudi da ostanu funkcionalni, vitalni i zdravi što duže…“

Ništa novo pod suncem. Ljudi su od pamtiveka u potrazi za dugovečnošću i večnošću. Već mitovi drevne Mesopotamije donose priču o princu Gilgamešu koji je opsednut idejom večnosti krenuo na avanturistički put. Izgleda da ova želja ne napušta čoveka. Danas je imperativ mladosti, zdravlja, vitkosti toliko bučan i vidljiv da se teško može naći mesto gde se ne čuje ili ne vidi.

Za ovim uvodom sam posegnuo ne zbog straha od starenja ili namere da ću uskoro koristiti usluge longevity medicine nego iz čisto verskih pobuda. Odlomak iz Jevanđelja po Jovanu koji se uzima ove nedelje stavlja u prvi plan pitanje večnog života. Isus svojim izjavama nadmašuje sve stručnjake longevity medicine, on puca na višiji cilj – obećava svojim sledbenicima ništa manje nego život večni.

Rečeno je na početku da su dugovečnost ili čak večnost delovale kao dobitna kombinacija koja bi mogla usrećiti čoveka svake istorijske epohe. Ali da li je zaista tako? U ćoškovima takvih sanjarenja često čuče i skeptični stavovi. Da li stvarno želimo odgoditi smrt u nedogled? Da li živeti zauvek neće biti dosadno ili naporno i na kraju nepodnošljivo? U vezi sa nepodnošljivošću života naišao sam u enciklici pape Benedikta XVI Spe salvi na interesantno razmišljanje svetoga Ambrozija, on u nadgrobnom govoru za pokojnog brata Satira kaže: „Smrt nije bila sastavni deo naravi, već je to postala kasnije. Naime, Bog u svome početnom naumu nije predvidio smrt, već nju je dao kao lek…Nakon čovekova prestupa, ljudski je život bio pod teretom bede svakodnevnog truda i nepodnošljiva jecanja. Tomu se zlu moralo stati na kraj, smrt je trebala povratiti ono što je u životu izgubljeno. Ako je ne obasjava svetlo milosti, besmrtnost je više teret nego blagodat.“

Pretpostavljam da Isus mora da nešto bitno dodaje temi večnosti ne bi li se ona prometnula u beskonačni teret, patnju. U tome „dodatku“ kriju se razlozi i svrha njegove misije u svetu. Objasniću. Kod Isusa pitanje večnosti nadilazi vremenske okvire, ne može da bude izjednačeno s beskonačnim nizanjem dana u kalendaru, nizanjem kojem se ne nazire kraj. Odgovor na pitanje: „šta je život večni? kako on izgleda?“ nećemo da pronađemo ako se krećemo na nivou kvantiteta brojeći dane, mesece, godine. Isus na to pitanje daje jasan odgovor: „A ovo je život večni: da upoznaju tebe, jedinoga istinitog Boga, i koga si poslao – Isusa Hrista.“ Treba odmah napomenuti da spoznaja o kojoj je ovde reč ne poklapa se sa baratanjem informacijama ili sa intelektualnim operacijama tipa analiza, sinteza itd. Jevanđeoski termin se nadovezuje na starozavetni pojam spoznavanja, u tom smislu spoznaja predstavlja okretanje prema drugome, dijaloški proces koji stvara zajedništvo, vodi do jedinstva sa spoznatim. Ovde bih ponovno pozvao u pomoć teologa papu Benedikta da protumači ovaj tekst: „Isus koji je o sebi rekao kako je došao da mi imamo život i da ga imamo u izobilju, takođe nam je objasnio šta to znači život. A ovo je život večni: da upoznaju tebe, jedinoga istinskog Boga, i koga si poslao  – Isusa Hrista. Život u pravom smislu nije nešto što smo sami u sebi proizveli i što potieče od nas samih: to je odnos. A život u celini odnos je s Onim koji je izvor života. Ako smo povezani s Onim koji ne umire, koji je sam Život i sama Ljubav, tada smo u životu. Tada živimo.“

Isus pruža istinski, pun, pravi život koji sa sobom povlači atribute – večnost, besmrtnost. Taj pravi život kada se čovek ostvari kao slobodna, samosvesna ličnost, kada postaje najbolja verzija samoga sebe, sastoji se u odnosu. Čovek je biće odnosa. Odnosa po vertikali (sa Bogom) i po horizontali (sa drugima). Isus je autor života jer u svome svojstvu Sina i brata uvodi nas u sinovljev odnos sa Bogom i bratsku ljubav. Isus nas upućuje na očinsku ljubav Boga, ljubav koja svemu prethodi kao izvor, ljubav koja želi da postojimo, ljubav koja očinski navija za nas i garantuje opstanak, budućnost. Ova Ljubav ispoveda: ti nećeš da umreš, nećeš da isčezneš.  Ova Božja želja se ispunjava na takav način da nas Bog pridružuje sudbini svoga Vaskrsloga Sina, čini nas drugovim Vaskrloga.  To što je večni život, njegov sadržaj i forma, to sve se može napipati u dodiru Vaskrsloga Hrista. Večni život je skroz hristološki određen, definisan. Vaskrsli u sebi obuhvata vrednosti, čitavu dinamiku večnog života: sinovljev odnos sa Bogom, bratska ljubav prema drugima, savezništvo sa prirodom, savršen sklad duševnih i telesnih energija. Vaskrsli je cilj prema kojem se ide, putokaz koji se sledi, budućnost kojoj se nadamo i koju očekujemo. Naše pridruženje sudbini Vaskrsloga će se u potpunosti ostvariti na kraju vremena kad Sin Božji i Sin čoveči dođe da sudi svetu i njegovu kraljevstvu neće biti kraja. „…to je volja Oca mojega, da tko vidi Sina i veruje u njega, ima život večni, i ja da ga uskrisim u poslednji dan.“

Prema logici Jevanđelja po Jovanu budućnost dobija reč i u našoj sadašnjosti kao anticipacija u smislu „već, ali ne još“. Prvi hrišćani su se nazivali živima (hoi zontes – na grčkom), jer su bili ubeđeni da verom i ljubavlju, nasledovanjem Isusa žive punim plućima, ni smrt im neće oduzeti dah. Budućnost vaskresenja, života večnoga, dakle, otkucava i u ovom vremenu i prostoru, ovde i sada, kada se poput Isusa obraćamo Bogu kao voljenom Ocu u duhu poverenja i pouzdanja, kada od Isusovih blaženstava milosrđa, blagosti, krotkosti, smirenosti napravimo sopstven životni stil, kada priroda koja nas okružuje dobije u našim glava i srcima status dragocene tvorevine vredne čuvanja.

Vlč. Andrej Đuriček