Razmatranje 8. nedelje kroz godinu C
U ono vrijeme:
Kaza Isus učenicima prispodobu: »Može li slijepac slijepca voditi? Neće li obojica u jamu upasti? Nije učenik nad učiteljem. Pa i tko je posve doučen, bit će samo kao njegov učitelj.
Sto gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš? Kako možeš kazati bratu svomu: ‘Brate, de da izvadim trun koji ti je u oku’, a sam u svom oku brvna ne vidiš? Licemjere! Izvadi najprije brvno iz oka svoga pa ćeš onda dobro vidjeti izvaditi trun što je u oku bratovu.
Nema dobra stabla koje bi rađalo nevaljalim plodom niti stabla nevaljala koje bi rađalo dobrim plodom. Ta svako se stablo po svom plodu poznaje. S trnja se ne beru smokve niti se s gloga grožđe trga.
Dobar čovjek iz dobra blaga srca svojega iznosi dobro, a zao iz zla iznosi zlo. Ta iz obilja srca usta mu govore.«
(Lk 6, 39 – 45)
Na času homiletike (disciplina praktične teologije koja se bavi propovedanjem u okviru liturgije) profesor je postavio pitanje: da li sveštenik koji muku muči sa porokom alkoholizma treba da u svojim propovedima otvara ovo pitanje i poziva svoje slušaoce na umerenost ili apstinenciju? U odelenju su se odmah iskristalizovala dva pogleda, potkrepljena citatima iz Jevanđelja. Prva grupa zagovara stav sveštenika alkoholičara i ujedno strastvenog propovednika protiv ove pošasti, u svojoj argumentaciji se poziva na Isusovo pravilo: pogreši li tvoj brat, idi i pokaraj ga nasamo…(Mt 18,15). Druga grupa savetuje svešteniku da stavi embargo na ovu temu jer sam Isus upozorava: Licemere! Kako možeš kazati bratu svomu: Brate, daj da ti izvadim trun koji ti je u oku, a sam u oku svome brvno ne vidiš….
Ove dileme bogoslova pale su mi posle dvadesetak godina na pamet čitajući odlomak iz Jevanđelja po Luki koji se uzima ove osme nedelje. Jevanđelista Luka nastavlja u izlaganju Isusove moralne doktrine. Luka uopšte rado prikazuje Isusa u poziciji „ex cathedra“ priznavajući mu titulu Učitelj. Lekcija koju Isus pruža mogla bi nositi naslov: „Uslovi i kriterijumi ispravne kritike“. Na prvi pogled i slušanje čini se da stavka „kritika, opomena“ ne bi smela da dobije tretman ozbiljne teme – pa posle ove Isusove prozivke licemerima niko se više ne usudi da posegne za vokabularom kritikovanja jer je svestan da i sam ima putera na glavi ili brvno u oku strahujući od toga da ne ispadne kao lopov koji viče : hvatajte lopova….
Na drugoj strani, kritika se u klasičnom katehizmu svrstava među dela duhovnog milosrđa, dakle, predstavlja vrlinu koja vuče svoje poreklo iz saosećanja zahvaljujući kojem nije sve jedno da li moj brat ili sestra pogrešnim stavovima i postupcima kopaju sami sebi jamu u koju se na kraju strovale. Istinska ljubav nekada mora da pribegne i ovakvim nepopularnim potezima – u kontekstu ljubavi kritika nije neko neutralno procenjivanje, evaluacija poput šefa personalnog odelenja koji promatra zaposlene u firmama nego zauzima status bratske opomene kojom se iskazuje milosrđe. O milosrđu kao poreklu kritike razmišljao je i pisao pokojni papa Benedikt XVI u Korizmenoj poruci 2012. godine – pošto je osma nedelja ove godine već na ivici korizmenog vremena, toplo preporučujem ovaj tekst.
Dilema – kritika ili ne (zbog uvida u sopstvene greške, zbog brvna u oku) – ima svoje srećno rešenje. Na snazi ostaje Isusova preporuka o bratskoj opomeni kako je ona objašnjena u Jevanđelju po Mateju. U Jevanđelju po Luki Isus navodi koji razlozi i motivi čine od jedne kritike delo ljubavi. Iz rečenog proizlazi zaključak da na stavku kritika treba staviti etiketu „lomljiva roba“, lomljiva jer se lako može dogoditi da se izvitoperi u okrutan obračun kojim se drugi želi poniziti, omalovažiti, diskreditovati ili na njegov račun istaknuti sopstvene kvalitete koje daleko nadmašuju dostignuća konkurenta. Ne bi li kritika bila svedena na blaćenje protivnika ili zataškavanje, prikrivanje sopstvenih promašaja kritičar se mora iskreno podsećati svojih padova, stavljati na papir svoje pogreške, raskrinkavati svoja opskurna mesta, razgolititi dobro pritajeno zlo u duši – jednostavno, primetiti brvno u svom oku. U knjizi Pouke grčkih staraca pročitao sam da pravi duhovni podvig koji indikuje monašku zrelost je priznanje tipa: nema većeg grešnika od mene. Priznanje učinjeno onako od srca, iz ličnog ubeđenja. Legitimna kritika je samo ona koja služi kao alat u rukama srca koje iskreno voli, želi drugome dobro, brine za njega i kojem je stalo do sudbine braće. Takva kritika lišena licemerstva i podmukle zavisti plod je koji raste na stablu dobrog, čistog srca. Srca koje je podučavano Isusom Učiteljem. Srca kao najdubljeg Ja koje dozvoli da ga vodi i usmerava Isusovo Ti prijatelja. Srca koje je saobraženo Srcu Isusovu – u njemu pulsira sinovski odnos sa Bogom i bratska ljubav. Takvo srce se bori sa sopstvenim brvnima ali priskače u pomoć braći kojima smetaju njihovi trunovi…
Vlč. Andrej Đuriček
