Razmatranje praznika Duhova

Uvečer onoga istog dana, prvog u tjednu, dok su učenici u strahu od Židova bili zatvorili vrata, dođe Isus, stane u sredinu i reče im: »Mir vama!« To rekavši, pokaza im svoje ruke i bok. I obradovaše se učenici vidjevši Gospodina. Isus im stoga ponovno reče: »Mir vama! Kao što mene posla Otac i ja šaljem vas.«

To rekavši, dahne u njih i kaže im: »Primite Duha Svetoga. Kojima otpustite grijehe, otpuštaju im se; kojima zadržite, zadržani su im.«

(Iv 20,19-23)

Pre dve godine, tačno 6. 5. među ljudima je proradila nostalgija za onim drevnim ritualima koji čine od prozaičnog života jednu magičnu bajku sa pravednim kraljem, ratobornim vojvodom i koketnim baronicama. Ova moja tvrdnja se naslanja na podatak o golemom broju gledalaca koji su pratili obred krunisanja engleskog kralja Čarlsa III. Kada je katedralom zaorila krunidbena himna: Zadok the priest anointed Salomon King…God save the King… (sveštenik Sadok pomazaše kralja Salomona, Bože, čuvaj kralja), čovek samo što ne poželi da bude Englez. Apropo kralja Čarlsa. Da li ste primetili njegov procvat (mislim službeni, kraljevski) od kada mu je na glavu sela kruna? Meni se čini da mu je kraljevska titula donela u miraz ozbiljnost poglavara, požrtvovanost i smisao za dužnost. U bogatoj istoriji Engleske ima takvih ličnih transformacija koje duguju uredu koji se preuzima i funkciji koja se poverava. U vezi sa tim naveo bih primer biskupa Tomasa Beketa sa početka srednjeg veka. Služba kenterberijskog nadbiskupa do koje ga je dogurao njegov prijatelj kralj Henrih pokrenula je kod njega radikalnu promenu: od lakomiselnog, ležernog hedoniste stigao je do zauzetog, revnog, skromnog duhovnika pastira koji je zbog odbrane crkve zaratio sa samim kraljem što ga je na kraju koštalo glave. Mučenik Beket sigurno tada nije ni slutio da će njegov slučaj ući u literaturu duhovnosti kao sinonim obraćenja potaknutog službom, funkcijom. Dakle, danas imamo na raspolaganju kovanicu „beketovski preokret“ koji opisuje pozitivne promene kod osobe koja preuzima neku važnu funkciju u društvu ili crkvi.

Nisam izneo na videlo ove „engleske događaje“ jer patim od anglofilije, vode me pobožniji motivi, rakao bih duhovniji, duhovski. Objasniću. U odlomku iz Jevanđelja po Jovanu koji se čita na praznik Duhova u crkvama gledamo Isusa kako poverava svojim učenicima važnu, ozbiljnu ulogu. Kao da se radi o investituri – uvođenju u službu. Kod ovog čina Isus koristi reči: Kao što mene posla Otac i ja šaljem vas. Glagol „šaljem“ još maltene ništa ne kaže o sadržaju poslanja. Od pomoći da saznamo o kakvom poslanju je reč, biće nam Isusova izjava nakon zadnje večere: ...tko primi onoga koga ja pošaljem, mene prima, a tko mene primi, prima onoga koji mene posla.

Primiti, prihvatiti Isusa – tako glasi imperativ koji ujedno i definiše delovanje učenika u svetu. Učenik ima, dakle, daleko od toga da bude propagandista koji ubeđuje o ispravnosti i koristi nekih ideja, a još dalje od influensera koji reklamira neki verski brend. Poslanje učenika se vrti oko osobe Isusa Hrista. Učenik ide u susret drugima da im donosi Isusa, da im posreduje spoznaju o njemu i deli s njima sopstveno iskustvo prijateljskog zajedništva sa Isusom. Ideja koju propaguje, brend koji reklamira je iskustvo prijateljstva sa Isusom. Zajedništvo sa Isusom povlači sa sobom promenu, promenu u smislu konformacije, konfiguracije, znači: učenik se saobražava Isusu, Učitelju i Prijatelju, počinje da liči na njega, kreće se u pravcu Isusove vertikale što je sinovlji odnos sa Bogom i u pravcu horizontale koja je bratska ljubav prema ljudima. Jednostavno, moli Isusovom verom, voli Isusovim srcem, razmišlja Isusovom logikom. Čitava pojava učenika reflektuje Isusa Hrista, sjaj njegove ličnosti, i reprezentuje njegov lik i delo, postavši živo Jevanđelje. Ali imajući u vidu slabosti, neznanje i limite Isusovih sledbenika koje su obarali rekord posebno u presudnim trenutcima stradanja, teško je poverovati da će upravo oni biti jednom na visini narečenog zadatka – reprezentovati Isusa. Očigledno je da u njihovom slučaju mora da dođe do ozbiljne promene usled intervencije odozgo, promene koja će doneti kompetencije i veštine neophodne Isusovim reprezentativcima. Ovu promenu koja će da podigne uplašene i neupućene učenike u rang svedoka, obezbediće Isusov Duh, Duh Sveti. Čin darivanja Duha Svetoga opisan je glagolom „udahnuti“. Ova reč zvuči kao aluzija na Božji akt stvaranja čoveka kako je on zabeležen u Knjizi Postanka: Bog napravi čoveka od praha zemaljskog i u nosnice mu udahne dah života. Ne radi se ovde o slučajnoj asocijaciji. Kao što Božji duh oblikuje ljudsko biće na Božju sliku, tako Duh Isusa, Duh Sveti saobražava učenika na Isusovu sliku da se u njihovim mislima, rečima i delima ocrtava lik Isusa Hrista. Duh je ruka koja pridružuje sudbini Isusa Hrista. Duh je um koji nadahnjuje u ljudskim glavama jevanđeoske misli. Duh je obred investiture koji uvodi u službu svedoka, Isusove reprezentacije. Delo Duha Svetoga je i to da proces saobražavanja Isusu gubi onu negativnu reputaciju otuđenja sebi, begstva od sebe, imitacije. Duh Sveti je taj koji poučava da što više oponašamo Isusa time više postajemo svoji ili jezikom popularne psihologije rečeno, najbolja verzija sebe. Ako se vratimo uvodu, beketovski preokret u srcima i glavama hrišćana autorski potpisuje Duh Sveti.

U vezi sa delovanjem Isusovog Duha se navodi jedna bitna karakteristika: opraštanje i pobeda nad grehom. Crkveni oci u prvim vekovima hrišćanstva su aktivnost Duha koji čisti od greha i uvodi u stanje svetosti smestili u ambijent sakramenta krštenja, posle hilijadu godina Tridentski sabor smatra Isusov dar Duha Svetoga na opraštanje greha činom kojim Isus ustanovljuje sakramenat ispovesti. Jevanđelje po Jovanu naglašava Isusov sud nad grehom koji nije ništa drugo nego neprijateljska otuđenost od Boga i ljudi, i njegovu pobedu nad snagama zla. On je svojim sinovstvom i bratstvom pomirio svet sa Bogom, uspostavivši nove odnose Božjeg carstva. Možemo reći da kao što je Isus rasčistio sa grehom tako i učenik koga nadahnjuje Isusov Duh svojim svedočenjem za Hrista u srcima i umu svojih slušalaca izaziva krisis (krizu) jer podstiče na donošenje radikalne odluke, poziva da se opredele: ili biraju svetlo sinovlje ljubavi prema Bogu i bratskog zajedništva sa drugima ili tamu samozadovoljne oholosti i sebičnosti. Ovaj izbor, opredelenje se odvija kao obraćenje: izlazak iz tame greha i ulazak na svetlo sinovstva i bratstva.

Vlč. Andrej Đuriček