Razmatranje nedelje Duhova
Uvečer toga istog dana, prvog u tjednu, dok su učenici u strahu od Židova bili zatvorili vrata, dođe Isus, stane u sredinu i reče im: »Mir vama!« To rekavši, pokaza im svoje ruke i bok. I obradovaše se učenici vidjevši Gospodina. Isus im stoga ponovno reče: »Mir vama! Kao što mene posla Otac i ja šaljem vas.« To rekavši, dahne u njih i kaže im: »Primite Duha Svetoga. Kojima otpustite grijehe, otpuštaju im se; kojima zadržite, zadržani su im.«
(Iv 20,19-23)
Na početku pontifikata pape Franje primetio sam u nekim medijima zlurade komentare u kojima su žurnalisti upražnjavali sklonost da posvađaju i zavade pape – aktuelnog Franju sa papom emeritusom Benediktom. U tom maniru su slikali Franju kao protipol papi Benediktu. Ovakve iskrivljene percepcije bile su odmah demantirane na indirektan ali efikasan način od strane samog pape Franje. On je često znao da u svojim propovedima, katehezama i pisanim dokumentima posegne za mislima pape Benedikta. Evo rečitog primera: papa Franja je u svom prvom i time programskom dokumentu Radost Evanđelja upotrebio tekst koji je bio programski u pontifikatu pape Benedikta, Bog je ljubav: Neću se umoriti ponavljati one reči Benedikta XVI koje nas uvode u samu srž Jevanđelja: Biti hrišćanin nije rezultat neke etičke odluke ili neke velike ideje, već je to susret s događajem, s Osobom, koja životu daje novi obzor i time konačni pravac.
Ovakvim uvodom ne želim da ulazim u rasprave o likovima pape koje obično vode upućeni vatikanisti. Moju je pažnju privukla citirana rečenica u kojoj je izražena suština Jevanđelja – susret sa Osobom, kao da mi je ona pružila ključ interpretacije, ključ kojim se otvara jevanđelski tekst predviđen za ovu nedelju koju slavimo kao svetkovinu Duhova, Pedesetnice. Tekst predstavlja scenu susreta Vaskrsloga Hrista sa svojim učenicima. Imenica susret spada u stavku „key words“ (ključne reči), reči na kojima stoji i pada cela priča. Bibličari inače karakterišu Jevanđelje po Jovanu kao Jevanđelje susreta – Isus je naslikan u poziciji sagovornika koji vodi dijalog sa muškarcima i ženama koje mu na put stavlja Božja Providnost. I na kraju, u zadnjim poglavljima tema susreta ima zadnju reč.
Susret sa Vaskrslim se odigrava prvog dana u sedmici, dan posle subote, u dan koji danas zovemo nedelja, Isus se obraća svojima pozdravom Mir vama. O tome smo razmatrali druge vaskrsne nedelje. Danas je naš fokus na pojmovima poslanje i dar Duha.
U Jevanđelju po Jovanu Isus nastupa u svome javnom delovanju u svojstvu Božjeg izaslanika – on sam sebe definiše kao onoga koga je poslao Otac (u pasivu – onoga koji je poslan). U čemu se sastoji Isusovo poslanje? Odgovor glasi: u tome da daje samoga sebe, sve što jeste i što ima. Sad sam dužan dati još odgovora na pitanje o Isusovom identitetu: On je sin, sin u odnosu na Boga koga drži svojim Ocem. Isus živi kao voljeno biće, voljeno ljubavlju Boga. Njegovo imanje nalazi se u sinovljem iskustvu sa Božjom očinskom ljubavlju. Ova dinamika ljubavi ga je pratila sve do tmine i tišine groba, postavši jedino svetlo i jedina reč utehe. Ova ljubav je preobrazila tamu u svetlo, smrtnu tišinu u radosno klicanje, smrt u život. Isus je duboko svestan da ono na šta se naslanja, od čega živi, čemu pripada – Ljubav Božja – treba da posreduje drugima, u svojoj velikosvešteničkoj molitvi uoči stradanja izjavljuje: „Ne zovem vas više slugama jer sluga ne zna šta radi njegov gospodar, vas sam nazvao prijateljima jer vam saopštih sve što sam čuo od Oca svoga“, a na drugom mestu potvrđuje svoju solidarnost sa učenicima: „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu gde sam ja, da i oni budu sa mnom, neka gledaju moju slavu…“
Isus insistira na tome da deli svoju sudbinu voljenog sina sa svojim sledbenicima. Učenik koji prihvata Isusovu pruženu ruku prijatelja, brata i učitelja usvaja i njegovu logiku „darovati darovano“ i „prenositi primljeno“. Ljubav kojoj je njih Isus učio tera ih da i druge upoznaju sa Isusom i po njemu upućuju srca prema Bogu Ocu.
Sudelovanje na Isusovoj priči, povezanost sa Njim, sličnost Njemu i svedočenje za Njega pretpostavljaju, zahtevaju dar Duha – njega je Isus obećao uoči svoje smrti. Sad je došlo vreme da obećanje ispuni – Vaskrsli prvog dana u sedmici deli dar Duha. U Jevanđelju po Jovanu je pneumatologija (učenje o Duhu Svetome) hristološki utemeljena: Duh je putokaz koji usmerava srce i um prema Hristu. Duh je memorija koja podseća na Hrista. Duh je učitelj koji tumači Hristovu poruku. Duh je lanac koji povezuje dušu sa Hristom. Duh su ruke koje saobražavaju na sliku Hristovu.
Dar Duha opisan je gestom daha – Isus dahne u njih i kaže im: primite Duha Svetoga. Način na koji Isus distribuiše Duha kao da u sebi sadrži aluziju na čin pobožanstvenja čoveka. Radi se o jednoj teološki dubokoj paraleli – kao što Božji dah oblikuje čoveka na sliku Božju, tako Isus svojim dahom Duha Svetoga saobražava učenike na svoju sliku, ovim dahom primajući Duha Svetoga čovek postaje hristoliki.
U vezi sa delovanjem Isusovog Duha navodi se jedna bitna karakteristika: opraštanje i pobeda nad grehom. Crkveni oci u prvim vekovima hrišćanstva su aktivnost Duha koji čisti od greha i uvodi u stanje svetosti smestili u ambijent sakramenta krštenja, posle hilijadu godina Tridentski sabor smatra Isusov dar Duha Svetoga na opraštanje greha činom kojim Isus ustanovljuje sakramenat ispovesti. Jevanđelje po Jovanu naglašava Isusov sud nad grehom koji nije ništa drugo nego neprijateljska otuđenost od Boga i ljudi, i njegovu pobedu nad snagama zla. On je svojim sinovstvom i bratstvom pomirio svet sa Bogom, uspostavivši nove odnose Božjeg carstva. Možemo reći da kao što je Isus rasčistio sa grehom tako i učenik koga nadahnjuje Isusov Duh svojim svedočenjem za Hrista u srcima i umu svojih slušalaca izaziva krisis (krizu) jer podstiče na donošenje radikalne odluke, poziva da se opredele: ili biraju svetlo sinovlje ljubavi prema Bogu i bratskog zajedništva sa drugima ili tamu samozadovoljne oholosti i sebičnosti. Ovaj izbor, opredelenje se odvija kao obraćenje: izlazak iz tame greha i ulazak u svetlo sinovstva i bratstva.
Vlč. Andrej Đuriček
