Razmatranje nedelje Krštenja Gospodinova

U ono vrijeme: Dođe Isus iz Galileje na Jordan Ivanu da ga on krsti. Ivan ga odvraćaše: »Ti mene treba da krstiš, a ti da k meni dolaziš?« Ali mu Isus odgovori: »Pusti sada! Ta dolikuje nam da tako ispunimo svu pravednost!« Tada mu popusti. Odmah nakon krštenja izađe Isus iz vode. I gle! Otvoriše se nebesa i ugleda Duha Božjega gdje silazi kao golub i spušta se na nj. I eto glasa s neba: »Ovo je Sin moj, ljubljeni! U njemu mi sva milina!«

(Mt 3,13-17)

U mesecu januaru posle verskih praznika dolazi na red i književnost, ona dobiva svojih pet minuta slave jer je u toku borba za nagrade, a to na više frontova – NINova nagrada, Beogradski pobednik ili Nagrada Nikole Miloševića. Pisac Vladimir Tabašević je ironično komentarisao ovu književnu ujdurmu opaskom: pošten svet u Srbiji ne može da živi od pisaca. Ja bih još dolio ulje u ovu književnu vatru. Pažnju mi je privukla procena jednog od književnih kritičara i člana žirija, on je primetio  da neka od pristiglih dela koja ulaze u književne utakmice pate od bolesti emotivizma – autori toliko posmatraju svoju unutrašnjost i čeprkaju po osećajima da na kraju ispadnu nečitljivi, njihove priče teško prohodne, zaglavljene u subjektivizmu. Mislim da književnik mora da razbija glavu oko dileme kako biti originalan, individualan a pri tom saopštiti nešto što dira i druge. U vezi sa ovom dilemom setio sam se knjige Eseji čiji autor je francuski filozof i književnik iz 16. veka Mišel de Montenej. Ovim delom je Montenej zaslužio titulu majstora koji povezuje ono subjektivno, individualno i privatno sa opštim, zajedničkim. Uspeva da promatrajući sebe, svoje emocije i iskustva dolazi do opštih zaključaka – kako na primer funkcionišu čula ili kako deluje ljudski um.

Čitaoci ove rubrike sad imaju pravo da postave pitanje: kakve veze ima ovaj književni ekspoze sa nedeljom krštenja Isusa koju slavimo 11. januara? Bez brige. Objasniću. U događaju krštenja Isus je doživio nešto sasvim lično, nešto što se tiče samo njega a ipak njegovo privatno iskustvo odnosi se i na druge postavši univerzalna baština svekolikog ljudskog roda. Ali idemo redom.

Ove liturgiske godine o događaju krštenja nas izveštava jevanđelista Matej. Kao u svim Jevanđeljima na početku Isusovog javnog delovanja odigrao se susret Jovana Krstitelja sa Isusom na obali reke Jordana. O liku i delu proroka Jovana koji jednom nogom još stoji u Starom zavetu i drugom već gazi u novu eru Isusa Hrista, smo razmišljali prošlih nedelja adventa. Za potrebe ovog teksta želim da istaknem samo aspekat popularnosti koju je Jovan uživao kod slušalaca. Može se reći da je njegova startna pozicija bila povoljnija od Isusove. Spadao je u onu grupu nadobudnih koje kolokvijalno zovemo „dečko koji mnogo obećava“. Na to sve još na kraju dođe i mučenička smrt rukom omraženog kralja izdajnika Heroda – odrubljena glava samo je podigla u glavama naroda na najvišiji nivo divljenje i pridobila mu oreol proroka. Nikakvo čudo da još gori vatra Jovanovih pristalica koja gura napred lik Jovana Krstitelja, čak ispred Isusa. Svoj stav su potkrepili i događajem krštenja. Isusa ovde posmatraju kao onoga koji se dobrovoljno podlaže Jovanu primivši od njega krštenje. Ova je činjenica baš kopkala prve hrišćane. Dok je još jevanđelista Marko oslikao scenu krštenja bez postavljanja pitanja, kod Mateja je zabeležen dijalog koji baca svetlo na odnos Isusa i Jovana. Isus dolazi Jovanu, spušta glavu pred njim jer treba da se ispuni pravednost. Pravda, pravednost pripada omiljenim temama jevanđelistu Mateju. Mateju je mnogo stalo do toga da Isusa prikaže kao pravednika koji nije došao da ukine zakon nego da ga ispuni. Vrlina pravednosti nadilazi okvire morala i prima teološke dimenzije jer se poklapa sa onim stavom srca i uma sa kojim vernik ulazi u sklad sa Bogom, drugim rečima, kad u svojem delovanju i odlukama vrši volju Božju. Isusovo postojanje je savršen sklad sa Bogom, ne može biti drugačije jer Isus po definiciji je sin poslušan nebeskom Ocu. Primiti krštenje iz Jovanovih ruku predstavlja za Isusa sladak jaram i lako breme Božje volje. Bog Otac šalje svoga Sina kao čoveka u svet da nas zalutale, izgubljene, otuđene privuče nazad sebi kao ovce dobrom pastiru. Time što se postrojava u redove pokajnika Isus pruža odgovor onima koji se pitaju: šta nam je činiti da bašninimo život večni; želi onima koje razdire usamljenost posredovati Božju blizinu i onima koji su iscrpljeni od beznađa pokazati mogući izlaz. Da, Isusu je mesto među grešnima, bolesnima, tužnima. Njima donosi radosnu vest o Božjem milosrđu i upaljuje u njima svetlo nade u dolazak Božjeg carstva u kojem će Bog obrisat svaku suzu.

Posle krštenja sledi onaj narečen privatni, lični događaj koji se odvija između njega i nebeskog Oca – silazak Božjeg Duha. Ovaj termin podseća na situacije u Starom zavetu kad su kraljevi ili proroci obdareni Božjom milošću koja od njih čini Božje miljenike, prijatelje i saveznike osposobljavajući njih da ostvaruju u narodu Božje spasonosne planove. Isus se zahvaljujući silasku Božjeg Duha uključuje u red Božjih izabranika i ujedno ga i nadilazi jer poseduje Duha kao Božji Sin koji je postao čovekom. Od prvih trenutaka svoje ljudske egzistencije prati ga Božji Duh – devičansko začeće po Duhu Svetom. Isusovo ljudsko postojanje je jedno duboko zajedništvo sa Bogom Ocem, konstantan sinovlji odnos sa Bogom. On živi život voljenog Sina koji se naslanja na ljubav Oca. Biblijski egzegeti u Božjem glasu: Ovo je Sin moj… čuju aluziju na proročanstvo Isaije: Evo sluge mojega koga podupirem, mog izabranika…(Iz 42,1) Hebrejska reč „ebed“ koju Isaija koristi ima dva značenja – sin i sluga, u nekim situacijama ovi termini su sinonimni, zajednička im je poslušnost i potčinjenost autoritetu. Isaija je u pomenutom poglavlju izneo dirljivu viziju o sinu ili sluzi kome je Bog posebno naklonjen ali ova Božja naklonost ga ne čuva od patnje, naprotiv, čini se kao da je Bog natovario na njegova leđa teret nevolja, čak i sam sluga poslušni volji Božjoj podmetnuo je dobrovoljno samoga sebe da nosi i ono što je namenjeno drugima. Reč je o otkupiteljskoj patnji, o samožrtvovanju, na pamet mi pada slika gromobrana na krovu koji treba da privuče na se vremenske nepogode ne bi li udarile i srušile kuću. Da li lik ovakvog sluge i sina ne liči na raspetoga Isusa? Isusa će tri godine posle krštenja zadesiti sudbina sina – sluge. Završiće na krstu kao hilijade pre njega i posle njega ali ipak drugačiji. Kao Božji sin i time sluga Božji uspeo je da sakupi na krstu sve patnje, sve suze, sav plač i u svu ovu tamu i smrtnu tišinu uneo je svetlo i glas Božje ljubavi, koja je otkotrljala kamen sa vrata grobnih.

Isusovo lično iskustvo sina i sluge Božjega ne nalazi se u pretincu „strogo privatno, ne dirajte“. Pa njegovo delovanje prati ovaj cilj: deliti sa drugima iskustvo sa Božjom očinskom ljubavlju, posredovati drugima spoznaju o Bogu koji sve želi za sinove i kćeri. Na kraju Isus poput junaka iz Isajinog proročanstva pridružuje sopstvenu patnju nevoljama patnika svih vremena da njih stavi u Božje očinske ruke koje za sve nas već spremaju delo vaskresenja. U događaju krštenja je već počela avantura delenja i solidarnosti. Ono što je Isus čuo u skrovitosti: „Sin moj ljubljeni“ to će razglasiti sa krovova da svi mi čujemo i gledamo.

Vlč. Andrej Đuriček