Razmatranje nedelje Muke Gospodnje – Cvetnice
Muka Gospodina našega Isusa Krista
Mt 26,14 – 27,66
Na spisku filmskih biografija o Isusu nalazi se film „Jevanđelje po Mateju“ koji teolozi dan danas oberučke prihvataju bez zamerki. Rediteljski ga potpisuje režiser i pisac Paolo Pazolini koga je u verskim krugovima pratila reputacija „enfant terrible“ – marksista, komunista i na to još homoseksualac. Njegov film se potpuno bazira na Jevanđelju. Jevanđelje po Mateju je jedini scenariji koga se režiser drži. U slučaju Pazolinijeve ekranizacije Jevanđelja kao da se obistinjuje ono jevanđelsko upozorenje – carinici i bludnice će da vas preteknu u kraljevstvo nebesko.
Ove godine u crkvama slušamo izveštaj o Isusovom stradanju i smrti koji se nalazi u narečenom Jevanđelju po Mateju. Evo, nekoliko podsticaja za razmišljanje:
Molitva u Getsemanskom vrtu
Isusovo stradanje počinje posle večere kad Isus zapaža da je njegova sudbina patnika, nepravedno osuđena već na dohvat ruke. Moram da priznam da u mojoj glavi studenta filozofije uplašen Isus gubio je dugo trku sa onim staloženim i smirenim Sokratom koji hladne glave posluša svoju smrtu presudu i čvrstim rukama bez treptaja uzima času sa otrovom da ga popije. Sada više ne samo da gledam Isusovu teskobu, strepnju i tugu uoči smrti sa razumevanjem već očekujem od njih da mi pruže spasonosnu terapiju. Da, Isus se očigledno razlikuje od filozofa Sokrata u pogledu na smrt – dok filozofu ona dođe kao oslobođenje iz zatvora tela i ulaz u duhovno carstvo uzvišenih ideja, Isusu miriše na bolni prekid čoveka sa Bogom, prekid koji je razorio odnos sa prirodom, poremetio međuljudske odnose i izbrisao onaj prvobitni sklad duha i materije u ljudskom biću, sklad u kome je čovek uživao kao Božji prijatelj. Smrt, kada telo umesto saveznika postaje izvor bola i pretvara se u prašinu, ima daleko od Sokratovog i Platonovog ideala radosnog povratka u domovinu beztelesnih bića. Smrti koja je u svet ušla kao posledica otuđenja Bogu se treba plašiti, a ne veličati nju i trčati njoj u susret.
Isusova pobuna protiv smrti dobiva oblik molitve. Molitvom Isus očituje svoj sinovlji identitet, svoj sinovlji odnos sa Bogom. On potiče iz ljubavi Boga Oca, ova ljubav ga je pratila na svakom njegovom koraku, od nje očekuje da mu pruži utočište i zaklon u nevremenu zla koje se počinje obrušavati na njega. U molitvi u Getsemanskom vrtu kao da odjekuju riječi molitve „Oče naš“. To samo dokazuje da Isusov odnos sa nebeskim Ocem odlikuje jedna konstantnost – on je sin Oca od početka sve do kraja. Molitvom Isus kao da sklapa savez sa Bogom, sama molitvena pozicija „pada ničice moleći“ podseća na događaj kada se Abraham klanja Bogu koji mu obećava svoju vernost i ulazak u obećanu zemlju. Kasnije taj isti Abraham biće izložen testu poslušnosti kad će se od njega tražiti žrtvovanje sina Izaka, sličan ispit poslušnosti Bogu zadesiće i Isusa.
Nema gotovo ništa što tako jako očituje Isusa u njegovoj ljudskoj slabosti kao njegov strah i teskoba u Getsemanskom vrtu. Sada se više niko ne treba stideti ako ga obuzme strah. Isus je do najdublje dubine pogođen izdajom i strahom. Njegova ljudska narav bi htela da izbegne patnjama kojima ide u susret. Ali ljubav prema Ocu pobeđuje. Ne moja, Tvoja volja neka bude. Isus pokazuje put svima koji se osećaju slabi, napušteni i odbačeni. Pokazuje njima kako će nadvladati strah. Pošto se usidrio u volju Očevu, Sin Božji postiže unutrašnju slobodu i stupa u susret izdajniku.
Isuse, molimo Te za sve one koji žive u strahu. Ne daj da traže oslonac i utehu kod samih sebe ili kod drugih ljudi, nego u volji Očevoj. Učini nas spremnima da prihvatimo tu volju u svakom trenutku da ne bi bili zapleteni u krive i nepotrebne brige. (iz molitvenika Krvi Kristova, spasi nas)
Eli, Eli lema sabahtani? ( Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?)
Čini se da je Isusova napuštenost i odbačenost krenula uzlaznom putanjom u smislu gradacije – najpre je Isus suočen sa nerazumevanjem i tromošću apostola, kasnije dolazi na red Judina izdaja, koju odmah dopunjuje zanijekanje od strane Petra, verska elita na čele sa velikim sveštenikom Kajfom ga je prekrižila smrtnom presudom koju je na kraju potvrdio rimski guverner Pilat, ni stradanje na krstu nije omekšalo gledaoce egzekucije koji ne odustaju od izrugivanja. Sva ova tama kao da je pokrila Isusove oči i zasenila pogled na lice Boga Oca. Isus izusti tjeskobni vapaj: „Bože moj, zašto si me ostavio?“ koji se u Jevanđelju sačuvao u aramejskom jeziku. Ovo bolno pitanje je citat prve rečenice Psalma 22. Do sada je Isus nalazio u svom odnosu prema Bogu utehu, još i u Getsemanskom vrtu, no sad kuša unutrašnju napuštenost u kojoj ne oseća Očevu blizinu. Da li je umiranje u svojstvu nepravedno osuđena pravednika onaj kobni trenutak kada se kida veza sina sa Ocem? Da li Isus smatra sebe izopštenim iz Božje ljubavi pošto se ona ne zalaže za svoga izabranika? Ključ tumačenja nam daje Poslanica Hebrejima: „…i sam on tako postade u tome sudionikom da smrću obeskrepi onoga koji imaše moć smrti, to jest đavla, pa oslobodi one koji od straha. Stoga je trebalo da u svemu postane braći sličan, da milosrdan bude i ovjerovljen Veliki sveštenik.“
U razmatranju o Isusovom strahu u Getsemanskom vrtu smo objasnili fenomen patnje i smrti kao posledicu čovekovog prekida sa Bogom. Patnja i smrt ima potencijal da ubedi čoveka da je Bog digao ruke od njega, da ga precrtao, izbrisao iz vidokruga i da se povlači u svoj svet savršenstva u koji ne dopiru ljudski jauci. Da, od pada prvih ljudi patnja zna toliko začepiti uši da čovek ne čuje Božji glas, toliko zaslepiti da ne vidi Božje lice, toliko udaljiti da ne oseća Božju blizinu. Isusov vapaj svedoči o tome da je i Isus prolazio ovim iskustvom Božjeg ćutanja, da je uzeo na sebe sudbinu onih koji strepe zbog misli da Boga nema, da se pridružio onima koje napadaju sumnje u Božje spasonosno delovanje. Da, Isus je postao brat, solidaran sa onima koji tumaraju u mraku koji se spustio na zemlju jer tamo na početku ljudske civilizacije ljudska oholost ugasila je svetlo zajedništva sa Bogom. Isus se izložio ovom mraku da bi svojim sinovstvom prema Bogu u nadi protiv svake nade opet upalio svetlo Božje spasonosne ljubavi: A ipak, ti u svetištu prebivaš, nado Izraelova. U tebe se očevi naši uzdaše i ti ih izbavi, k tebi su vikali i spasavali se, u tebe se uzdali i postideli se nisu. ( Ps 22)
Vlč. Andrej Đuriček