Razmatranje praznika Presvetog Trojstva

U ono vrijeme reče Isus Nikodemu: »Bog je tako ljubio svijet te je dao svoga Sina Jedinorođenca da nijedan koji u njega vjeruje ne propadne, nego da ima život vječni. Ta Bog nije poslao Sina na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spasi po njemu. Tko vjeruje u njega, ne osuđuje se; a tko ne vjeruje, već je osuđen što nije vjerovao u ime jedinorođenoga Sina Božjega.«

(Iv 3,16-18)

Pre petnaest godina katedre psihologije, pedagogije i učiteljski fakulteti širom Srbije su bile zaposlene traženjem odgovora na pitanje: fizičke kazne, da ili ne? Mislim da deca i đaci svakodnevno postavljaju roditelje i vaspitače pred dilemu koja na lapidaran način glasi: šamar ili strpljivo objašnjavanje i ubeđivanje. Tertium non datur – treća mogućnost osim ove oštre ekskluzivne disjunkcije „ili – ili“ kao da ne postoji. Ali šta ako ipak pedagogija zna da posegne i za konjukcijom „i – i“, u praksi znači: posle šamara sledi objašnjenje i dogovaranje. Upravo ovo inovativno idejno rešenje je izneo na videlo austrijski režiser Haneke u filmu Bela traka davne 2009. godine. Jedan od glavnih likova protestantski seoski pastor razradio je vrlo sofisticiran sistem kažnjavanja svoje dece u kojem ide rame uz rame fizika i etika: šamar ili štap prethode poučnim lekcijama o vrednostima, vrlinama i zapovestima. Čitav ovaj pedagoški performans zaključuje ritual zahvaljivanja ocu egzekutoru. Deca celivajući očinsku ruku koja je njih malo pre dobrano istukla stavljaju do znanja da i očima punih suza od bola primećuju u fizičkim kaznama nežnost očeve ljubavi i udarce prihvataju kao dar koji će njih jednom usrećiti. Nije tako davno što ova pedagoška kombinacija „gesta i reči“, „fizike i etike“ , dakle, šamara i verbalne argumentacije delovala kao dobitna jer od dece kobajagi čini ljude na pravom mestu. Upravo u tome leži jedna opasnost. Doživljaj oca kao suca i egzekutora koji delima i rečima postrojava potomstvo u red i isteruje pravdu po svaku cenu, zna da umeša svoje prste u religijozne percepcije i ideje. Tamnim bojama straha od oca može se nacrtati slika Boga u koga se još i nekako može verovati ali nikako kojem se veruje – u smislu pouzdanja i poverenja. Pa kako verovati bogu koji na spisku svojih prioriteta drži sopstvenu moć i slavu i za čoveka mari kao za lanjski sneg? A pošto njemu nije stalo do ljudi i njima je dovoljno da održavaju sa božanstvima čisto poslovne odnose – dajem da bih dobio. Najbitnije je da se ispoštuju neka pravila samo da se naljuti nebeska sfera i ne izgubi njena naklonost. U starogrčkoj mitologiji glavnom bogu Zeusu je bila dodelena titula Otac. Gledajući načine kako je on upražnjavao svoje očinstvo ne bih nikome poželio takvog oca. U definiciji Zeusovog očinstva nalaze se stavke tipa: hiroviti tiranin, okrutan despota ili vešt manipulator koji se poigrava sa ljudima kao sa lutkama ili njih tretira kao robove. Na svu sreću, pojavio se Isus koji je ove slike božanskih očeva raskrinkao kao laži, demantovao njih i razborio kao idole koji su pre uterivali strah u kosti. O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja po Jovanu koji se čita u nedelji posle Duhova, u nedelji Presvetog Trojstva. Ovaj kratak tekst potiče iz razgovora koji je Isus vodio sa Nikodemom. Neki biblisti ga zovu kerigmom jevanđeliste Jovana jer samo u nekoliko rečenica sadrži one najbitnije ideja Jevanđelja: očinstvo Boga, sinovstvo Isusa, poslanje Sina i prezentnu eshatologiju (poslednji sud i spasenje su već aktuelne stvarnosti). Idemo redom.

Isus čitavom svojom pojavom, svojim Jevanđeljem, kao da rehabilituje pojam Božjeg očinstva. Smetnuo je sa stola zeusovske stavke „moć“, „tiranija“, „manipulacija“, „porobljavanje“ i nadomestio njih pojmom ljubav. Bog je Otac jer On je darujuća dinamika, dakle, stvoriteljska i spasonosna ljubav. On je um koji razmišlja o drugome, On je volja koja želi da drugi postoji, On je ruka koja ga podupire i prati, On je obećanje koje prognozira i osigurava budućnost. Isusove teološke lekcije o Bogu nisu ništa drugo nego izlaganje sopstvenog iskustva sa Bogom. Taj drugi o kome razmišlja Bog Otac, koga podupire i prati i kome garantuje opstanak je sam Isus, Božji Sin koji je postao čovekom. Status voljenog Sina daje mu kompetenciju, stručnost da govori o Bogu i da insajderski izveštava o Božjem dešavanju. Isus doživljava Boga kao očinsku ljubav koja mu prethodi, koja ga prati, navija za njega i koja će se jednom efikasno pobrinuti za njegovu budućnost (vaskresenje). Iskustvo sinovstva u odnosu na Boga Isus ne smatra privatnom svojinom koju treba da drži samo za sebe. To ponajpre ne želi njegov nebeski Otac. On je poverio Isusu Sinu poslanje kozmičkih dimenzija. Od Sina se očekuje da saopštavajući sopstveno insajdersko znanje o Bogu Ocu pridruži druge i čitav kosmos svojoj sudbini voljenog Sina da zajedno s njime i poput njega kušaju blagodat Božje ljubavi, gledaju Božje očinsko lice, uživaju u sinovskom statusu „biti voljen“ ljubavlju Boga. Ovo pridruživanje sudbini Sina delo je Duha Svetoga koga šalje Otac i Sin. Duh Sveti koji je po prirodi veza Oca sa Sinom i Sina sa Ocem priključuje srca i razum ljudi u zajedništvo sa Isusom koje na kraju privodi Ocu.

Večni život, spasenje poklapaju se sa životom u zajedništvu sa Bogom koje je doneo Isus. Nasledovanjem Isusa Hrista, sudelovanjem na njegovom sinovskom odnosu prema Bogu i bratskoj ljubavi prema drugima vernik je krenuo u taj pravi, savršen život kome ni smrt ne može da naudi. Večnost kao da cirkuliše u venama sadašnjosti, u venama vere u Boga Oca i ljubavi prema braći, dakle, vere koja se ispoveda i ljubav koja se praktikuje „ovde i sada“. Pošto večnost otkucava već u sadašnjosti i kategorija suda mora da pripada redu aktuelnih stvarnosti. Jevanđelista Jovan kada govori o sudu koristi grčku reč krisis koja opisuje proces razlučivanja, prosuđivanja, odvajanja i biranja jedne strane. Sud u smislu „krisis“ odvija se svakodnevno – u svakodnevnim odlukama da misli, reči i dela saobražavam Isusu. Opredelenje za Isusa je investicija u pravi život, odbijanje Isusa zbog sebičnosti i ohole samodostatnosti je autogol kojim se sam čovek diskvalifikuje, svrstavajući se u redove gubitnika.

Vlč. Andrej Đuriček