Praznik Rođenja Blažene Djevice Marije proslavljen u beogradskoj katedrali
U katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu, svečanim euharistijskim slavljem u petak, 8. septembra proslavljen je praznik Male Gospe. Svečano misno slavlje predvodio je vlč. prof. ddr Ivica Žižić, sveštenik splitsko-makarske nadbiskupije i profesor liturgike i antropologije u Splitu, Rimu i Zagrebu uz koncelebraciju vlč. Mihaela Sokola, katedralnog župnika i rektora Marijanum, p. Sebastiana Šujevića, provincijala Hrvatske pokrajine Družbe Isusove, fra Ilije Alandžaka, gvardijana franjevačkog samostana u Beogradu i dekana Beogradskog dekanata, p. Marijana Steinera, superiora rezidencije isusovaca u Berogradu i vlč. Gorana Avramova, vojnog kapelana.
Vlč. Mihael je u uvodu pozdravio goste, pripadnike vojske Republike Srbije, ali i goste sveštenike Srpske Pravoslavne Crkve i pripadnike Nacionalne Garde iz Republike Ohajo iz Sjedinjenih Američkih Država. Svoje pozdrave i zahvale na zajedništvu uputio je i predsedatelju ovog misnog slavlja vlč. Ivici ali i svim sveštenicima kao i vernicima koji su došli kako bi u euharistijskom zajedništvu proslavili rođendan svoje Nebeske majke.
U prigodnoj propovedi, vlč. Ivica istakao je najveću Marijiu vrlinu koja je u današnjem svetu postala retkost, jer ljudi često idu u krajnosti i ekstremnosti, pa se poniznost svela ili na samosažaljenje ili na krajnju oholost. “Kada bismo uporedili raskošan život istorijskih velikana sa skromnim življenjem Marije iz Nazareta, uočili bismo prema našim ljudskim merilima veliku razliku i neku čudnu Božju logiku. S jedne strane raskoš, s druge strane skromnost; s jedne strane koji put i umišljena veličina; a s druge malenost pred Bogom; s jedne strane ljudska titula i veličina prema ljudskim merilima, a s druge strane Božja titula i veličina prema Božjim merilima”, istakao je propovednik, podsećavši prisutne vernike da je Marija, službenica Božija postala upravo svojim skromnim poniznim prihvatanjem i izgovaranjem svojeg “DA” Božijem planu spasenja, i upravo tim planom postala posrednik u povezivanju Boga i čoveka. Čak i nakon tog uzdizanja u Božijim očima Marija nije postala ohola već je svoju dužnost obavljala u krajnjoj poniznosti i tišini.
“Šta je to Marijina malenost, poniznost? Ima li uopšte smisla reč poniznost danas kada se svi oećaju veliko? Istina, mnogo je lakše govoriti o tome štoa poniznost nije, nabrojiti sve one mane koje poniznost guše i optužiti sve one osobne ili društvene okolnosti koje promovišu mnogo oholosti, a malo dostojanstva, mnogo površnosti i spoljašnjosti, a malo dubine. Mnogo teže je reći nešto o tome šta poniznost jeste, jer i poniznost, pa i oholost govore o onoj ideji koju mi imamo o sebi ili koju su drugi stvorili o nama pa smo je mi usvojili. Ukratko, poniznost se ne nadodaje. Ona živi sa našim identitetom, u našim aktivnostima, pogledima na život, u našim odnosima. Ona je je vrlina po kojoj postajemo sposobni da priznamo bilo lične granice bilo lične vrednosti. Biti ponizan znači imati uravnotežen, trezven pojam o sebi, te u njegovome svetlu vrednovati sebe u događajima i odnosima koji nam nadolaze”, rekao je vlč. Ivica.
Najveća obmana ovog sveta je stavljanje u iste razmere poniznost i poniženje, zato što današnje društvo sliku poniznosti objašnjava kroz poniženje same ličnosti, jer onaj koji je ponizan automatski mora trpeti i poniženje bez mogućnosti samoodbrane, ali “ poniženje nije isto što i poniznost i biti ponižen uopšte nije neka vrlina. Štaviše, ponižavati sebe i druge može postati pravi izvor teskobe. Takvu poniznost Isus nije želeo kada je dao apostolima zapovest ljubavi i kada im je oprao noge, kada je od njih tražio da služe. Isus je želeo nešto sasvim drugo, a to je vrlo dobro prepoznao sv. Pavao u svom himnu o ljubavi. Bez ljubavi ništa ne vredi. Ljubav daje vrednost svemu, a ne traži zauzvrat ništa. Ona ne ovladava niti dominira, ne kontroliše niti postavlja neke zahteve. Ljubav ljubi i ispunjava se ljubeći” poručio je propovednik. Upravo po Mariji, Bog je svetu dao Isusa, oličenje Božije ljubavi prema svakom čoveku.
Zaključivši svoju propoved rečima “Pravi vernik zna da je svaki čin poniznosti davanje hvale Bogu. On zna da je svaka zahvala motivisana Božijom slavom i da samo u svetlu poverenja u onoga koji je izvor života i svake vrednosti i njegov život prima smisao, ali na svoje spasenje ne gleda kao na vlastitu zaslugu, kako kaže sv. Pavao, nego zato jer je opravdan snagom žrtve Isusa Krista, koji je došao da služi a ne da bude služen i koji je dao svoj život za mnoge. To je Marijina malenost koja u sebi nosi veličinu.”
Marija Antonela Kanelić
