HomeKćeri hrišćanske ljubavi

HČERE KRŠČANSKE LJUBEZNI (HKL) – USMILJENKE u Beogradskoj nadbiskupiji (1920–2005)

I. Osnovni podaci o Družbi kćeri hrišćanske ljubavi

a) Družba kćeri hrišćanske ljubavi osnovana je 29. XI 1633. godine u Parizu, u Francuskoj. Njeni osnivači su sv. Vinko Paulski (koji je utemeljio i Misijsku družbu – lazariste) i sv. Luiza de Mariljak [Marillac].
b) Družbu HKL je 18. I 1655 potvrdio pariski nadbiskup kardinal De Rec [Retz], a 5. VI 1668. odobrio i papa Klement IX.
c) Družba je osnovana za negu i pomoć bolesnima i siromasima po kućama, potom i bolesnicima u bolnicama, a uskoro su sestre preuzele i rad s osuđenicima na lađama na vesla, s ranjenim vojnicima, nezbrinutom decom – nahočadi, s izbeglicama itd. Prvo su radile zajedno s bogatim plemkinjama, a kasnije samostalno. U Družbu su dolazile jednostavne seoske devojke koje je duhovno i stručno odgajala sv. Luiza de Mariljak zajedno sa sv. Vinkom. Ubrzo su bile posvuda tražene za rad u bolnicama i za podučavanje siromašnih devojčica. Živele su i radile u evanđeoskom duhu ljubavi prema Hristu i siromasima, ponizno i jednostavno.
Sada je Družba HKL raširena po čitavom svetu, način rada joj se promenio, ali ostao je isti duh evanđeoskog služenja: ljubav, poniznost, jednostavnost. Godine 2002. Družba je imala 22.763 članice, podeljene u 78 provincija.

II. Dolazak u Beogradsku nadbiskupiju

Godine 1919. osnovana je Jugoslavenska provincija HKL sa sedištem u Ljubljani. Njihovim starešinama obratili su se lekari vlasnici sanatorijuma Vračar u Beogradu. Doktor Zdravković, jedan od njih, upoznao je na Solunskom frontu ove sestre koje su negovale ranjenike i zato je želeo da ih ima za negu bolesnika u svom sanatorijumu. Pretpostavljeni su se uverili da je to zahvalno područje za rad HKL-a u Beogradu i avgusta 1920. g. poslali u Beograd devet sestara koje su odmah počele s radom. Lekari i bolesnici bili su zadovoljni i usledila je druga molba rukovodstvu HKL-a u Ljubljani za sestre koje bi radile u Državnoj bolnici. Za to se posebno zalagao dr Milivoje Kostić i od vlasti i Pravoslavne crkve dobio je dozvolu – službeno odobrenje za primanje katoličkih časnih sestara na rad u Državnoj bolnici. Tako je 15. III 1928. godine u Beograd došlo još 25 sestara, odmah raspoređenih po raznim odeljenjima Državne bolnice. Njihov rad i život mnogo je doprineo tome da pravoslavni vernici počnu da poštuju Katoličku crkvu i oslobode se nepoverenja prema katolicima.

Od oktobra 1954. do avgusta 1991. g. u Beogradu na Čukarici nalazila se i provincijalna uprava Jugoslovenske provincije HKL-a, a od 27. XI 1954. tu je bilo i semenište, odnosno novicijat, gde se odgajalo preko 200 sestara jugoslovenske provincije. Mnoge sestre završile su u Beogradu odnosno Zemunu srednju medicinsku školu, neke od njih i višu. Nažalost, drvo dobrote sv. Vinka i sv. Luize nije se u ovom gradu ukorenilo – nije nam se pridružila nijedna devojka iz Beograda. Isto iskustvo dele s nama i druge družbe…

Sada je u Beogradu još samo šesnaest sestara, od kojih najstarija ima preko devedeset godina. U skladu sa svojim mogućnostima, svaka od njih i dalje radi: pomažu bolesnicima u bližoj okolini, vode katehezu u župi, pomažu u crkvi i pružaju raznovrsnu pomoć ljudima koji im svakodnevno dolaze, mada sada u manjem broju otkako više ne pristiže pomoć u hrani. Ali i dalje se deli skromna pomoć u odeći, koju preko nas žele da pruže dobri ljudi.

 

 

Sestre s lekarima profesorima na dopunskom kursu za medicinske sestre

III. Delatnost sestara na području Beogradske nadbiskupije

a) Rad s decom
Na izričitu molbu tadašnjeg apostolskog nuncija u Beogradu mons. Hermenđilda Pelegrinetija [Pellegrinetti], sestre su u Ičkovoj ulici na Čukarici otvorile Dečije obdanište za radničku decu katolika i pravoslavaca. S tom namerom kupile su imanje s manjom kućom i 23. VI 1930. obdanište je počelo da radi. U početku je bilo tridesetak dece. Na tom području bio je, naime, priličan broj radnika katolika koji su živeli u teškim uslovima. Upravo zbog toga je 15. III 1932 otvoreno i omladinsko prihvatilište za siromašne dečake – Dom sv. Vinka. Dečije obdanište i Omladinsko prihvatilište delovali su do Drugog svetskog rata. Ne zna se kada je Dom sv. Vinka sasvim prestao sa svojom osnovnom delatnošću, ali ostao je karitativan centar za mnoge siromašne, što je i danas, mada u izmenjenom obliku.

b) Bolnice
Sve od avgusta 1920. do 1996. g. sestre su radile u beogradskim bolnicama, sanatorijumima, ambulantama, klinikama. Njihov broj narastao je na stotine, naročito od 1948. godine. Posle 1970. g. broj sestara se smanjivao, najviše zbog njihove starosti, nešto zbog manjeg broja novakinja, a nešto i stoga što su opet mogle da rade u zdravstvenim ustanovama u Sloveniji. 1992–1993. priličan broj starijih sestara napustio je Beograd. Otvarale su se nove kuće na Kosovu i u Albaniji, i tako je godine 1996. otišla u penziju poslednja sestra, s. Marija Baš. Sestara koje su u razdoblju od 1920. do 1996. godine radile u zdravstvenim ustanovama u Beogradu bilo je ukupno oko devetsto. Koliko dobra su učinile bolesnicima – zna samo Bog.

c) Pastoralni rad
Sestre isprva nisu radile u pastoralu, ali svojim primerom i radom mnoge su dovele k Bogu. Tako ih je bilo u župi Krista Kralja, a najviše u župi Sv. Ćirila i Metoda, gde su živele sve od njenog osnivanja 1929. godine i gde i danas borave i rade. Od pedesetih godina prošlog veka držale su veronauku u župi, brinule za kapelu u Rakovici, sudelovale u pevanju u crkvi Krista Kralja, godinama dolazile na misu u crkvu Sv. Petra (sestre s Dedinja), brinule se za prvu malu kapelu posvećenu sv. Josipu na Karaburmi…

d) Karitativni rad
Sve vreme sestre su vodile brigu o najsiromašnijima. Prve su počele s kućnim posetama bolesnicima (1932. godine), a to je naročito došlo do izražaja u teškim godinama posle 1990, pa sve do danas. U tim poslednjim godinama podelile su tone hrane. Pored toga, svakodnevno 15 do 30 beskućnika i nezaposlenih. dobije kod njih topli obrok

IV. Odnosi s Pravoslavnom crkvom

Prve sestre nailazile su isprva na nepoverenje od strane zdravstvenog osoblja koje se bojalo za svoja radna mesta, dok su ih bolesnici ubrzo prihvatili i poštovali zbog njihovog nesebičnog rada: sestre nisu pravile razliku između siromašnih i bogatih, a bilo im je samo po sebi razumljivo da ne prave razliku ni po verskoj pripadnosti. Za njih su svi ljudi deca Božja. I tako su se ostali saradnici sprijateljili sa sestrama i čestitali im njihove praznike, a isto su činile i sestre za praznike Pravoslavne crkve. Taj običaj živi i danas.

Nasuprot našoj kući sada se nalazi Adventistički teološki fakultet. Uprava, studenti i profesori uvek su u lepim odnosima sa sestrama.

Od sestara koje su ovde radile i živele, njih devedeset četiri su preminule u Beogradu, nakon što su svoj život ispunile radom i molitvom za bližnjeg. Uskrsnuće čekaju na Topčiderskom groblju. Nas šesnaest, koje smo ostale, nastojimo da svojim prisustvom svedočimo da je Bog ljubav, da voli sve ljude, pogotovo male, bolesne, nemoćne, usamljene…
s. Goretti Pavlišič