Plenarno zasedanje Papskog veća za promovisanje jedinstva među hrišćanima

Od 8. do 11. novembra 2016. u Rimu se održalo Plenarno zasedanje Papskog veća za promovisanje jedinstva među hrišćanima. Kao član tog veća, beogradski nadbiskup,mons. Stanislav Hočevar je učestvovao u pomenutom zasedanju. Tom je zgodom Sv. Otac papa Franja primio članove u posebnu audijenciju i održao govor, koji ovde prilažemo. Potom se pojedinačno susreo sa članovima Veća. Nadbiskup Hočevar je razmenio sa Sv. Ocem nekoliko reči o životu Katoličke Crkve kod nas.

 

 

Obraćanje Sv. Oca pape Franje

Učesnicima plenarnog zasedanja

Papskog Veća za Promociju jedinstva među hrišćanima

 

Četvrtak, 10 novembar 2016

 

Gospodo Kardinali,

draga braćo Biskupi i Sveštenici,

draga braćo i sestre,

Jako sam radostan da Vas mogu susresti tokom vašeg Plenarnog zasedanja, čija je tema: “Jedinstvo hrišćana: koji model punog zajedništva?”. Zahvaljujem Kardinalu Kohu na rečima koje mi je uputio u ime svih vas.

Ove godine sam imao mnoge veoma značajne ekumenske susrete, bilo ovde u Rimu, bilo na mojim putovanjima. Svaki je od ovih susreta za mene bio izvor utehe, jer sam na kraju uvek mogao da zaključim da je želja za jedinstvom živa i intenzivna. Kao Biskup Rima i naslednik sv. Petra, svestan odgovornosti koju mi je Gospodin poverio, želim da potvrdim da je jedinstvo među hrišćanima jedna od mojih primarnih briga, a molim se da to bude i briga koju međusobno dele svi oni koji su kršteni.

Jedinstvo među hrišćanima je esencijalna potreba naše vere. To je potreba koja ističe iz najvećih dubina našeg verovanja u Isusa Krista. Prizivamo jedinstvo, zato što prizivamo Krista. Želimo da živimo jedinstvo, zato što želimo da sledimo Krista, da živimo Njegovu ljubav, da uživamo u toj tajni Njegovog jedinstva s Ocem, koja je zapravo suština Božanske Ljubavi.

Sam nas Isus – u Duhu Svetom – poziva da živimo Njegovu molitvu: „Da svi budu jedno kao što ti, Oče, u meni i ja u tebi, neka i oni u nama budu da svijetuzvjeruje da si me ti poslao. Ja u njima i ti u meni, da tako budu savršeno jedno da svijet upozna da si me ti poslao i ljubio njih kao što si mene ljubio. I njima sam očitovao tvoje ime, i još ću očitovati, da ljubav kojom si ti mene ljubio bude u njima – i ja u njima.“ (Iv 17, 21.23.26).

Po Isusovoj svešteničkoj molitvi, ono za čime čeznemo je jedinstvo u Očevoj ljubavi koja nam je data u Isusu Kristu, ta ljubav takođe nadahnjuje i misao i učenja. Nije dovoljno da se samo slažemo po pitanju razumevanja Jevanđelja, već je potrebno da svi mi vernici budemo ujedinjeni sa Kristom i u Kristu. Naše obraćenje: kako lično tako i zajedničko; naše postepeno usklađivanje sa Njim (uporedi Rim 8,28); naš život sve više i više ukorenjen Njemu (uporedi Gal 2,20), nam omogućuju da rastemo u zajedništvu među sobom. To je duša koja je osnova i plenarnih zasedanja i svakog drugog napora da se najviše mogućepribliže različite tačke gledišta. Imajući ovo u vidu, možemo razotkriti i neke lažne modele zajedništva koji, zapravo, ne donose jedinstvo već mu se u samoj svojoj srži duboko protive. Povrh svega, jedinstvo nije produkt naših ljudskih napora ili proizvod konstruisan od strane crkvene diplomatije, već je jedan dar koji dolazi s visina. Mi ljudi nismo u stanju da sami stvorimo jedinstvo, niti možemo da mu određujemo forme i vremena.

Koja je onda naša uloga? Šta bismo mi trebali da uradimo zarad unapređenja jedinstva među hrišćanima? Naš zadatak je da prihvatimo ovaj dar i učinimo ga dostupnim (vidljivim) svima. S ove tačke gledišta, jedinstvo je pre put nego cilj; put sa svojim trasama i ritmovima, ubrzanjima i usporenjima, kao i svojim zastojima. Jedinstvo kao put zahteva strpljivost u očekivanjima, istrajnost, napor i posvećenost; ne anulira konflikte i ne briše kontraste, nasuprot, ponekad želi da ukaže i na rizik od nastajanja novih nerazumevanja. Jedinstvo mogu prihvatiti samo oni koji su odlučni da krenu na put ka jednom cilju, cilju koji bi nam se danas mogao činiti vrlo dalekim. Međutim, one koji idu ovim putem teše kontinuirana iskustva radosnog zajedništva, koje – iako možda još uvek nije u potpunosti dostignuto – prepoznamo svaki put kada ostavimo pretpostavke po strani i prepoznamo jedni druge kao one koji su gladni Božije ljubavi. I šta je to što više povezuje naš hrišćane nego iskustvo da smo grešnici, ali istovremeno i objekat beskonačnog Božanskog Milosrđa, koje nam je objavljeno u Isusu Kristu?

Jedinstvo u ljubavi već postaje realnost kada oni koje je Bog odabrao i pozvao da vode Njegov narod, zajedno naveštaju čudesa koja im je On učinio, a posebno: ako posvedoče svojim životom punim ljubavi prema svima (uporedi 1Pt 2,4-10). Volim da ponavljam da se jedinstvo stvara koračajući; da bi upamtili da kada koračamo zajedno, tj. kada se susrećemo kao braća, kada molimo zajedno, kada sarađujemo zajedno u naveštanju Jevanđelja i u službi poslednjima, tada smo već ujedinjeni. Sve teološke i ekleziološke razlike koje još uvek dele hrišćane će biti prevaziđene samo na ovaj način, bez da mi danas znamo kada i kako, to će se desiti onda kada Sveti Duh to bude želeo za dobro Crkve.

Drugo, jedinstvo nije uniformisanost. Različite teološke, liturgijske, duhovne i kanonske tradicije koje su se razvijale u hrišćanskom svetu, ako su iskreno utemeljene u apostolskoj tradiciji, tada su jedno bogatstvo, a ne pretnja jedinstvu Crkve. Želeti da se potisnu takve različitosti znači ići protiv Duha Svetoga, koji deluje obogaćujući zajednice vernih raznovrsnim darovima. Tokom istorije su postojali i ovakvi pokušaji sa posledicama koje čak i danas nekima nanose patnju. Ali, ako dozvolimo da nas vodi Duh Sveti, tada bogatstvo, raznovrsnost i različitostnikada ne postaju konflikt, zbog toga što nas On podstiče da živimo različitost u zajednici Crkve. Zadatak ekumenizma je da poštuje legitimne različitosti uz rad na prevazilaženju nepomirljivih razlika, u jedinstvu koje Bog od nas traži. Zahtevnost tih različitosti nas nikako ne sme paralizovati, već podstaći u zajedničkom uspešnom suočavanju sa takvim preprekama.

Na kraju, jedinstvo nije asimilacija. Jedinstvo hrišćana ne donosi jedan ekumenizam „prevrata“, gde bi se svako morao odreći sopstvene istorije vere; ali takođe, ekumenizamne toleriše prozelitizam, koji je zapravo otrov na putuekumenizma. Pre nego usmerimo svoj pogled na stvari koje nas dele, potrebno je istinski percepirati bogatstvo svega onoga što nas ujedinjuje, kao što je Sveto Pismo i veliki proglasi vere prvih ekumenskih sabora. Čineći tako, mi hrišćani se možemo prepoznati braćom i sestrama koji veruju u jedinog Gospoda i Spasitelja Isusa Krista, danas zajedno angažovanima da tražimo načine da budemo poslušni Reči Božijoj koja nas želi ujedinjenima. Ekumenizam je istinski ekumenizam onda kada smo sposobni da skrenemo svoju pažnju sa sebe, sopstvenih argumenata i formulacija, na Reč Božiju koja zahteva da bude saslušana, prihvaćena i posvedočena u svetu. Zbog ovoga, hrišćanske zajednice su pozvane da jedna drugoj ne budu konkurencija, već saradnici. Moja skora poseta Lundu me je podsetila koliko je zapravo aktuelan taj ekumenski postulat, koji je već 1952. formulisao Ekumenski Savet Crkava, a koji hrišćanima preporučuje da „sve radezajedno, osim u onim slučajevima kada duboke poteškoće različitih ubeđenja ne bi nametnule da se radi odvojeno“.

Hvala vam na vašem trudu, obećavam vam svoje molitve i preporučujem se u vaše. Nek vas Gospod blagoslovi i Majka Marija zaštiti.

(kmc)