„’AMORIS LAETITIA’: POJASNITI KAKO BI SE IZBEGLA OPŠTA ZBUNJENOST“

 

 

Opširni osvrt pomoćnog biskupa kazahstanske nadbiskupije Marije Presvete u Astani na nedavnu postsinodsku apostolsku pobudnicu pape Franje

„’Amoris laetitia’: pojasniti kako bi se izbegla opšta zbunjenost“ naslov opširnog osvrta mons. Athanasiusa Schneidera, pomoćnog biskupa kazahstanske nadbiskupije Marije Presvete u Astani, na nedavnu postsinodsku apostolsku pobudnicu pape Franje. „Amoris laetitia“ sadrži veliko duhovno i pastoralno bogatstvo za život u braku i hrišćanskoj porodici u naše vreme – napomenuo je mons. Schneider – ali nažalost je već u vrlo kratkom vremenu izazvala protivrečna tumačenja, čak i među biskupima.

S jedne strane sveštenici i biskupi javno i otvoreno tvrde da je pobudnica otvorila put pričesti za rastavljene i civilno ponovno venčane, ne tražeći od njih da žive u uzdržljivosti. Tako je predsednik Filipinske biskupske konferencije napisao: „Radi se o meri milosrđa, otvorenju srca, razuma i duha za koje nije potreban nijedan zakon, kao što nije potrebno čekati bilo kakve upute ili usmerenja. Može se i treba odmah provesti u praksu“. Istog je mišljenja i p. Antonio Spadaro, prema kojem je „Amoris laetitia“ otvorila vrata pričesti za rastavljene i ponovno venčane.

Put tom tumačenju – primetio je biskup Schneider – otvorio je kardinal Christoph Schönborn, koji je za vreme službenog predstavljanja pobudnice rekao da mu je veliku radost donela činjenica što taj dokument „na dosledan način nadilazi umetno, spoljašnje i jasno razlikovanje između ‘regularnog’ i ‘neregularnog’“. Takva izjava sugeriše da nema jasne razlike između valjanog i sakramentalnog braka i neregularne unije.

S druge strane, postoje biskupi koji ističu da pobudnicu valja čitati u svetlu stalnog crkvenog učiteljstva i da ona ne odobrava pričest za rastavljene i ponovno venčane, ni u posebnim slučajevima. U načelu – smatra mons. Schneider – ta tvrdnja je tačna i poželjna. Svaki tekst učiteljstva treba biti dosledan sa sadržajem prethodnog učiteljstva, bez prekida. Ipak, neke izjave u „Amoris laetitia“ mogu se realistično iskoristiti kako bi se opravdao abuzus dopuštanja svetoj pričesti rastavljenih u novim vezama.

Analizirajući s intelektualnim poštenjem neke izjave u „Amoris laetitia“ u njihovom kontekstu – primetio je biskup –, čini se teškim tumačiti ih u skladu s tradicionalnim naukom Crkve. Prema tome, u dokumentu nema konkretne i izričite potvrde stalnog nauka i prakse Crkve, koju je u „Familiaris consortio“ izneo sv. Jovan Pavle II: „Crkva potvrđuje svoju praksu, utemeljenu na Svetom pismu, da euharistijskoj pričesti ne pripušta rastavljene i ponovno venčane. Oni sami naime sprečavaju da im se dopusti jer se svojim stanjem i životnim položajem objektivno udaljuju od veze ljubavi između Hrista i Crkve koju euharistija označava i ostvaruje. Preostaje, osim toga, još jedan osobit pastoralni razlog: ako bi se ti ljudi pripustili euharistiji, vernici bi bili uvedeni u zabludu i zabunu o tom što Crkva uči o ženidbenoj nerazrešivosti.“

„Nadalje“ – napisao je sv. Jovan Pavle II. – „pomirenje u sakramentu pokore – koje bi otvorilo put svetootajinstvu euharistije – može se udeliti samo onima koji su, pokajavši se što su pogazili znak Saveza i vernosti Hristu, iskreno spremni prihvatiti oblik života koji više nije u suprotnosti s nerazrešivošću ženidbe. To zaista zahteva da muškarac i žena, kad iz ozbiljnih razloga – primerice radi vaspitanja dece – ne mogu ispuniti obvezu rastave, „preuzmu obvezu da žive u potpunoj uzdržljivosti, to jest da se uzdržavaju od čina koji su pridržani samo bračnim drugovima“ („Familiaris consortio“, 84).

Papa Franja – nastavio je biskup Schneider – nije utemeljio novu kanonsku opštu normativu koja bi bila primenjiva na sve rastavljene u novim vezama, ali kaže da je u određenim slučajevima, u kojima postoje „olakšavajuće okolnosti“, „moguće živeti u Božijoj milosti“ i „primati pomoć Crkve“, što „u određenim slučajevima može biti i pomoć sakramenata“.

Primetio je kako pobudnica u belešci 329 na krivi način prenosi dogmatsku konstituciju „Gaudium et spes“, kao da taj dokument Drugog vatikanskog sabora govori o osobama u neregularnim unijama, dok se zapravo odnosi na supružnike u valjanom braku. Primenjivanje onoga što se odnosi na hrišćanski brak na slučajeve rastavljenih može ostaviti dojam se valjani brak pripaja „ne u teoriji, nego u praksi, uniji rastavljenih osoba“.

Nažalost nedostaju konkretni navodi dokumenata „Familiaris consortio“ i „Veritatis splendor“, što bi pobudnicu „Amoris laetitia“ učinilo otpornom na heterodoksna tumačenja. Uopštene aluzije na moralna načela i nauk Crkve nedovoljne su u kontroverznom sadržaju koji je osetljiv i od velike važnosti – rekao je mons. Schneider.

Neki sveštenici i biskupi tvrde da prema duhu 8. poglavlja postsinodske pobudnice nije isključeno da, u posebnim slučajevima, rastavljeni i ponovno venčani mogu pristupiti svetoj pričesti, bez odluke da žive u savršenoj uzdržljivosti. Iz toga bi sledilo, međutim, da 6. Božija zapovest koja zabranjuje svaki spolni čin izvan braka nije univerzalno valjana i da dopušta izuzetke. Ohrabrivati i legitimizovati dela koja su po sebi i uvek protivna Božijoj volji protivrečilo bi božanskoj objavi – upozorio je biskup Schneider.

To bi takođe značilo da Hristove reči o ženidbi i rastavljanju više nisu valjane te da je moguće primiti sakrament pokore i pričest uz nakanu da se nastave izravno kršiti Božije zapovesti. Trajno, svesno i slobodno kršenje 6. Božije zapovesti te svetosti i nerazrešivosti valjanog braka više ne bi bio težak greh. Moglo bi onda biti i drugih slučajeva teških, trajnih i svesnih kršenja Božijih zapovesti (poput teške korupcije), u kojima bi se ljudima mogli dopustiti sakramenti, bez njihove iskrene odluke da ubuduće više ne greše.

Stalni i nezabludivi nauk Crkve više ne bi bio univerzalno valjan s obzirom na učenje koje su potvrdili sv. Jovan Pavle II. u „Familiaris consortio“ i Benedikt XVI. u „Sacramentum caritatis“, prema kojem je uslov da rastavljeni primaju sakramente savršena uzdržljivost. Održavanje 6. Božije zapovesti i bračna nerazrešivost – ustvrdio je biskup Schneider – bili bi tek ideali, koje ne mogu ostvariti svi, nego samo određene elite. To bi bila – prema biskupovim rečima – uzurpacija moći, što ne može nijedan ljudski autoritet, zato što bi se radilo o pokušaju ispravljanja same Božije reči.

Izjaviti da namerno, slobodno i redovino praktikovanje spolnih radnji u nevaljanoj uniji može u konkretnim okolnostima ne biti teški greh nije istina, nego velika laž i stoga nikada neće voditi autentičnoj radosti ljubavi. Dopustiti da te osobe primaju svetu pričest bilo bi – naglasio je biskup – pretvorenost, licemerje i laž.

Prema crkvenom nauku, deset Božijih zapovesti su univerzalno valjane. One su nepromenjive te obvezuju uvek i svugde. Niko – kako stoji u Katekizmu Katoličke Crkve – ne može otpustiti od njihovog održavanja. Oni koji su tvrdili da Božije zapovesti – napose zapovest „ne sagreši bludno“ – mogu imati izuzetke i da u nekim okolnostima nema odgovornost za razvod bili su fariseji i posle hrišćanski gnostici u drugom i trećem veku – primetio je mons. Schneider.

Na slučaj osobe koja slobodno čini objektivno moralno teška dela, s punom svešću i pri zdravoj pameti, uz nakanu ponoviti ta dela u budućnosti, nije moguće primeniti načelo olakog uklanjanja krivice. Primenjivanje tog načela na rastavljene u novim vezama predstavljalo bi licemerje i gnostički sofizam. Kad bi Crkva pripustila te osobe svetoj pričesti, čak i u samo jednom slučaju, protivrečila bi doktrini koju ispoveda, dajući javno protivsvedočanstvo nerazrešivosti braka – rekao je biskup, dodajući:

Kako bi izbegla takvo nepodnošljivo i skandalozno protivrečje, Crkva je, nezabludivo tumačeći istinu božanskog moralnog zakona i ženidbene nerazrešivosti, nepromenjivo dve hiljade godina održavala praksu doppuštanja svetoj pričesti samo onih rastavljenih osoba koje žive u savršenoj uzdržljivosti i „remoto scandalo“, bez izuzetka ili posebnih privilegija.

Prvi pastoralni zadatak koji je Gospodin poverio svojoj Crkvi je naučavanje, nauk. Održavanje Božijih zapovesti je nerazrešivo povezano s naukom. Zbog toga je Crkva uvek odbacivala protivrečje između doktrine i života, nazivajući takve kontradikcije gnostičkima ili prepoznajući u njima jeretičku luteransku teoriju „simul iustus et peccator“.

Kad se radi o Božijim zapovestima i nerazrešivosti braka, ne može se govoriti o suprotstavljenim teološkim tumačenjima. Ako je Bog rekao: „Ne sagreši bludno“, nijedna ljudska vlast ne može reći: „U nekim izuzetnim slučajevima ili radi dobre svrhe, možeš sagrešiti bludno“.

Zbog toga je jako važno što papa Franja u apostolskoj pobudnici, u delu o integraciji osoba u neregularnim unijama, kaže kako „razlučivanje nikada ne može zanemariti zahteve istine i jevanđeoske ljubavi koje Crkva predlaže… treba garantovati nužne uslove poniznosti, poverljivosti, ljubavi prema Crkvi i njenom nauku“. Međutim, ovi pohvalni navodi u „Amoris laetitia“ ostaju bez specifikacija po pitanju obaveze rastavljenih i ponovno venčanih da se razdvoje ili barem da žive u savršenoj uzdržljivosti – primetio je mons. Schneider, objašnjavajući: Kad se radi o životu ili smrti tela, nijedan lekar ne bi stvari ostavio nejasnim. Lekar ne može pacijentu reći: „Treba da odlučite o primeni leka prema savesti i u skladu sa zakonima medicine“. Takvo bi se ponašanje jednog lekara nesumnjivo držalo neodgovornim. A istovremeno je život besmrtne duše još važniji, zato što o zdravlju duše zavisi njena večna sudbina.

Biskupi i sveštenici koji umiruju rastavljene i civilno ponovno venčane, govoreći im da njihovi spolni činovi nisu teški gresi – napomenuo je mons. Schneider – lišavaju ih mogućnosti radikalnog obraćenja na poslušnost Božijoj volji, ostavljajući te duše u zabludi. To je lak i jeftin pastoral koji zanemaruje Isusov krst. Onima koji su slično činili Hrist je rekao: „Odlazi od mene, sotono! Ti si mi sablazan, jer ne misliš po Božijem, nego po ljudskom“.

„Amoris laetitia“ zasigurno sadrži teološke izjave te duhovne i pastoralne navode od velike vrednosti. Svejedno – primetio je biskup – realistično je nedovoljno samo reći da pobudnicu treba tumačiti u skladu s naukom i tradicionalnom praksom Crkve. Kad se u crkvenom dokumentu, koji u ovom slučaju nema definitivnu ni nezabludivu narav, nalaze elementi tumačenja i primene koji bi mogli imati duhovno opasne posledice, svi članovi Crkve, a na prvome mestu biskupi, bratski saradnici Vrhovnog sveštenika u delatnoj ljubavi, imaju dužnost s poštovanjem naznačiti tu činjenicu i moliti autentičnu interpretaciju.

Kad se radi o božanskoj veri i zapovestima; o svetosti i nerazrešivosti braka, onda svi članovi Crkve, od jednostavnih vernika do najviših predstavnika učiteljstva treba da zajednički nastoje da nedirnutim očuvaju polog vere i njenu praktičnu primenu. Upravo je Drugi vatikanski sabor – napomenuo je mons. Schneider – podstakao sve vernike, a osobito biskupe da bez straha pokažu svoje brige i primedbe u vidu dobra čitave Crkve.

Sluganstvo i politička korektnost uzroci su opasnog zla u životu Crkve. Poznati teolog Tridentskog sabora, Melchior Cano, jasno je to rekao: „Petru ne trebaju naše laži i ulagivanja. Oni koji zatvorenih očiju i bez rasuđivanja brane svaku odluku Vrhovnog sveštenika su oni koji najviše kompromitiraju autoritet Svete Stolice. Oni joj uništavaju temelje umesto da je učvršćuju“.

Biskup Schneider je stoga, poradi uklanjanja zbunjenosti po pitanju sakramentalne discipline za rastavljene i ponovno venčane, napomenuo kako je hitno potrebna autentična interpretacija pobudnice „Amoris laetitia“, koja će navesti čitavu formulu sadržanu u „Familiaris consortio“.

Može se držati legitimnim apel našem dragom papi Franji, Hristovom namesniku i – prema rečima sv. Katarine Sienske – „slatkom Hristu na zemlji“, da uredi objavljivanje autentične interpretacije svoje pobudnice s eksplicitnim izričajem disciplinarnog načela opšteg i nezabludivog učiteljstva po pitanju pristupa sakramentima za rastavljene i ponovno venčane, kako je formulisano u „Familiaris consortio, 84“. To bi bila „radost jasnoće“ („claritatis laetitia“) za čitavu Crkvu, koja bi joj garantovala i ljubav u radosti („amoris laetitia“) – rekao je na kraju biskup Athanasius Schneider. (kta/rv/kmc)