Beograd, 13. Jun 2016. Beseda biskupa mons. Kira Stojanova

Dragi oče nadbiskupe, dragi sveštenici, dragi redovnici i redovnice, draga braćo i sestre u Hristu! Hvala Vašem dragom župniku na pozivu, na pozdravnim rečima i koristim priliku da izrazim zahvalnost, Vama, ovoj zajednici, samostanu, ocu gvardijanu, za dar koji upravo nosim, a to je ova mitra koju sada imam na glavi, koja ima Dobrog Pastira napred u godini Božanskog milosrđa i Blaženu Djevicu Mariju pozadi, našu nebesku Majku. Izražavam iskrenu i duboku zahvalnost vašem ocu nadbiskupu, za blagoslov da predvodim ovu svetu evharistiju i zajedno sa svima Vama proslavim ovaj veliki blagdan zaštitnika ove župe, ove zajednice, svetog Antuna Padovanskog.

U ovoj godini Božijega milosrđa, stojimo pred jednim velikanom Katoličke crkve, koji je unatoč prošlim stolećima, rado slušan i iskreno čašćen. Mnoge, pa i mene, ponekad, zainteresira pitanje, u čemu je tajna tolike ljubavi prema svetom Antunu. Počeću jednim doživljajem, u godini kada je izabran sadašnji papa Franjo, slušao sam propoved novoizabranog provincijala padovanske provincije franjevaca konventualaca koji su čuvari svetišta svetog Antuna. Poznato nam je da pontifikat pape Franje okuplja mnoštvo vernika, pa i drugih ljudi dobre volje, koji ga rado slušaju i u prvoj godini svoga pontifikata, kako kažu statistike, oborio je sve rekorde svojih prethodnika. Provincijal je pokušao povući paralelu između popularnosti svetog Antuna i pape Franje. Jasno, ne ulazeći u tvrdnje ni slučajno da bih govorio o svetosti pape Franje, nego o načinu i pristupu s ljudima, kao i komunikaciji. Večeras, želim s Vama, podeliti ono što sam tada, razmišljao slušajući propoved oca provincijala. Postavimo sebi pitanje što je to razboritost. U kongregaciji za proglašenje svetaca, kada počinje proces za beatifikaciju, prvo pitanje je da li je ta osoba posedovala krepost razboritosti. Kod mučenika je odgovor jasan, da su dali život iz ljubavi   za djelo, a kod drugih je pitanje te duhovne ravnoteže koju drži krepost razboritosti. Da li je upotrebio najbolja sredstva i najbolji način, da propoveda veru. U vremenu u kojem mi živimo, gde su karakteristika žurba i brze promene, teško je razumeti ovu krepost razboritosti. Razboristost je Božiji dar.

Kada pratimo homilije pape Franje koje govori u kapeli svete Marte, primećujemo da su to reči pouke koje nas upućuju na molitvu. Svetog Antuna vidimo kao čoveka koji je neprestano, razvijao duh molitve. Iako je bio veliki poznavalac Svetog Pisma, kao da je nekoliko minuta pre nego što je govorio, pitao Isusa što on to treba reći. Antun je Božiju reč duhom razboritosti prenosio slušateljstvu, ne kao svoju mudrost, nego kao nadahnuće iz svoje duboke uronjenosti u razgovor sa Gospodinom Bogom. Stoga nikada nisu reči bile prazne, ali su da tako kažem, u dogovoru sa Isusom, govorile razborito i jednostavno. Slušatelj, bilo to profesor sveučilišta, ili nepismen čovek razumeo je Antonovu poruku, jer nije bila teologiziranje, nego teologija govora Božijeg. Sveti Antun se svojim navještanjem uvek uspeo skloniti iza lika Isusa Hrista. Zato je ishod njegovih pouka i propovedi bio obraćenje. Kaže Knjiga mudrosti da se tako postaje prijatelj Božiji. Papa Franjo, na susretu sa sveštenicima u Asizu, je između ostalog rekao: Ako govorite u ime Isusa Hrista, a niste se prethodno s njim dogovorili u molitvi, onda nemate pravo govoriti u njegovo ime. Sveti Antun je u toj razboritosti i čistoti srca, bio neodoljiv i ne samo jedan, nego svi koji su ga slušali postali su prijatelji Božiji.

Živimo u vremenu inflacije reči i stoga smem reći da je uspeh imati reči koje su istina. Poslanica koju smo čuli govorila je o darovima Duha Svetoga, koji se svakome daju po daru milosti i po meri dara Isusa Hrista. Onaj ko je Hristov, on tačno oseća, što Gospodin želi da ostvari. Izgradnja crkve je služenje. Naljbolji dokaz za to je Isusov čin pranja nogu učenicima na poslednjoj večeri, kada je rekao: I vi činite tako. Crkva se ne može izgrađivati kao zajednica bez duha služenja. Sveti Antun je upravo bio ponizni sluga. On se vraća u grad, jer se glasoviti propovednik nije pojavio, pa je on trebao propovedati. Tek tada se otkrilo što se krije u duši tog skromnog i poniznog sluge u zajednici male braće. Konačno odlomak Jevanđelja potvrđuje Isusovo obećanje, da će njegove navijestitelje pratiti znakovi čudesa. Sveti Antun je poznat kao čudotvorac. Obično je nama, običnim ljudima, ta činjenica, najbliža i najprivlačnija. Međutim što bi u godini Božijeg milosrđa želeo istaći da nam ostane kao poruka i kao poziv.

Draga braćo i sestre, pred nama stoji svetac koji je u ljudskim okvirima prvoga susreta delovao, skromno, ponizno, neznatno, skriveno, kao sluga slugu Božijih, ali čovekom koji nikada nije zatvorio svoj duh i svoju volju pred pozivom da se u njegovom životu ispuni volja Božija. U želji za mučeništvom i misionarskim pozivom u Africi završio je brodolom, ali u zajednici male braće i u Padovi vršio svoju službu. Prva poruka je – nikada se ne protivi volji Božijoj, druga – naučite se iz dnevnog razgovora sa Isusom, a to je dnevna molitva, kako nas Pavle poziva obucimo se u Hrista. Dragi naši vernici, svi naši molitvenici su verovatno korisni, ali teško onom verniku koji ima molitvenik, a ne otvara Novi Zavet. Izvor naše duhovnosti je Jevanđelje, a molitvenik je samo pomoćno sredstvo. Odakle crpeti snagu za dela milosrđa, bilo duhovna, bilo telesna osim iz Jevanđelja, gde nam Isus poručuje idi i ti čini tako.

Da završim sa paralelom svetog Antuna i pape Franje. Nakon one homilije oca provincijala sam shvatio tajnu svetog Antuna, on je govorio govorom ljubavi i to milosrdne ljubavi za koju je svako potreban i zato ga je svako slušao i odlazio obogaćen. Neka nas govor ljubavi prati uz dela milosrđa i čudesni znakovi, koje Isus obećava autentičnim navijestiteljima. Ovim rečima braćo i sestre, još jednom Vam iskreno čestitam, Vaš blagdan zaštitnika svetog Antuna i neka Vas on uvek zagovara pred dragim Bogom! Budite i Vi poput njega uvek navijestitelji Božije riječi. Amen!