Nadbiskup Hočevar predvodio liturgijsko slavlje povodom Dana državnosti

Povodom Dana državnosti Republike Srbije, beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je 13. februara u crkvi Krista Kralja u Beogradu, uz koncelebraciju sekretara apostolske nuncijature mons. Filipa Kolnaga i ostalih sveštenika predvodio svečano liturgijsko slavlje. Svečanosti su prisustvovali poslanik Narodne skupštine, predstavnik Uprave za saradnju s Crkvama i verskim zajednicama, predstavnici Vojske Republike Srbije, ambasadori državnih zajednica, predstavnici lokalnih vlasti, delatnici na području kulture, društvenih institucija i društvenih komunikacija, predstavnici Njegove svetosti patrijarha srpskog – braća iz Srpske pravoslavne Crkve, Muftija srbijanski Abdulah Numan i ostali vernici. Liturgiju je pesmom pratio Ekumenski moški zbor s dirigentom Bratislavom Prokićem.

Nadbiskup je svima poželeo srdačnu dobrodošlicu i istakao kako je Beograd sam po sebi grad susretanja i prožimanja. „Tako je sasvim logično, da želimo posebnom pažnjom anticipirati praznik Sretenja i time prikazati nebesku žrtvu i moliti se za našu državnu zajednicu“, Srbiju, rekao je mons. Hočevar.

U propovedi, nadbiskup Hočevar je naglasio kako je naša Beogradska Nadbiskupija, kao deo Katoličke Crkve, vrlo svesna gde nam je dato živeti i koje su naše zadaće. „Promatrajući istoriju integralno i živeći na ovoj proročkoj granici Istoka i Zapada, otkrivamo sve jače i jače da moramo biti u službi zajedništva. Proglasili smo zato „Godinu zajedništva“! Intenzivno se po tim nakanama molimo i radujemo se svakome koraku, svakome činu i svakoj reči – koje promovišu put zajedništva, mira, sloge, dakle i pomirenja i saradnje“, rekao je nadbiskup.

Posle liturgije nadbiskup Hočevar je goste pozvao u kuću Ordinarijata na agape i susret u zajedništvu.

U nastavku donosimo propoved nadbiskupa u celosti.

 

Tražite i naći ćete

„U danim njegovim cvetaće pravda i mir velik doveka…“ (Ps 72,7) Tako, braćo i sestre, peva i obećava psalmista, koji nas ujedno svojom velikom melodioznošću i inspiracijom uslovljava…

„U Njegovim danima“, kaže, „cvetaće pravda!“ – Koji su to Njegovi dani? Njegovi su dani – dani Bogočoveka Isusa Hrista! Od kada je On postao čovekom, prisajedinio se svakom ljudskom biću i tako postao univerzalni kriterijum svega. Njegovi su dani dakle onda, kada smo mi – svesno i slobodno prožeti ljubavlju i obučeni hrabrošću – mislima, rečima, delima i stilom života – potpuno Njegovi.

Pravda cveta onda, kada je čovek kao pojedinac ili kao deo zajednice, potpuno Njegov. Njegovi su dani tada i tamo – gde su naši odnosi s Tvorcem harmonični i dinamični; otvoreni za Njegovu volju i prožeti Njegovom snagom. Gde cvate ova i ovakva pravda, tamo i samo tamo rađaju se najveći plodovi; plodovi mira! „Mir nije odsutnost rata“ – kaže majka Crkva u svojem najdubljem milenijumskom iskustvu, „već plod najdublje harmonije svih vrednosti koje živimo i Božije blagodati, koja u nama deluje“.

Imajući, predraga braćo i sestre, pred svojim duhovnim očima ova najdublja spoznanja, koja su dar Duha Svetoga, a ujedno smo svesni, u kakvim društvenim uslovima na razini čitavoga sveta živimo, iskreno smo pozvani na najdublja promišljanja. Za nas ljude bi bilo danas pogubno ponovno se predati zavodniku, koji je prvoga čoveka odvratio od svestranog sagledavanja stvarnosti i tako se on radije prepustio samo onome„što je lepo za pogled i ukusno za jelo“, kako tvrdi 1. Mojsijeva knjiga – poglavlja protologije. Ovakva sekularizacija, koja je već onda počela, tj. davanje prioriteta vidljivome i opipljivome – može nas ponovno gurnuti iz raja nade; iz raja opravdanih očekivanja! Sveto Jevanđelje nas je danas jako opomenulo, „da ištemo, da tražimo, da kucamo…“ (Mt 7,7) Oni koji se zadovoljavaju samo „vidljivim i opipljivim“, nemaju više što tražiti! Oni traže samo veći kvantitet; izgubili su osećaj za kvalitet. Takav način života stvara samo veća smetišta! Svi mi pak, koji smo danas ponovno čuli proroka Izaiju, da je naše bogatstvo u Novorođenom Sinu, u Sinu Božijem, u Bogočoveku Isusu Hristu, mi živo osećamo da je naša zadaća traženje kvaliteta. Otkrivamo, da je naša snaga u rađanju novoga čoveka. Svi mi osećamo da bi trebali imati filozofski i teološki fakultet – da se samo simbolično izrazim – prednost. Da bi trebali mi svi imati kao prioritetnu zadaću, svim snagama u svim stanovnicima naše drage Zemlje probuditi želju i čežnju za traganjem; za traženjem novih ljudi; za traženjem viših i većih vrednosti. Ljudsko biće, kao i biće svake plemenite zajednice, naroda ili nacije, ne može se zadovoljiti samo sa postignutim; ne može biti autarhično – samodovoljno. Svi mi znamo iz sopstvenog iskustva: nonprogredi – regrediest; svi mi intuitivno osećamo da je jedina autentična sreća i blaženost na zemaljskom putu, napredovanje u pozitivnom rastu; u mističnom sjedinjenju s Bogom, pa zato – nužno – u sjedinjenju sa svim ljudima… sa svim stanovnicima Zemlje.

Ko ne nosi sve ljude u svome srcu, ne nosi niti samoga sebe; nije dakle gospodar samoga sebe! Zato ostaje biće psovke, nezadovoljstva, mržnje i zavisnosti. Ko, dakle, ne ište prave puteve, ne traži novog čoveka i ne kuca na vrata istorije, ne poseduje niti samoga sebe niti puninu zajedništva.

Naša Beogradska Nadbiskupija, kao deo Katoličke Crkve, vrlo je svesna gde nam je dato živeti i koje su naše zadaće. Promatrajući istoriju integralno i živeći na ovoj proročkoj granici Istoka i Zapada, otkrivamo sve jače i jače da moramo biti u službi zajedništva. Proglasili smo zato „Godinu zajedništva“! Intenzivno se po tim nakanama molimo i radujemo se svakome koraku, svakome činu i svakoj reči – koje promovišu put zajedništva, mira, sloge, dakle i pomirenja i saradnje. Ubeđeni smo dakle, da nas sva sećanja prošlosti – da li je to krfska deklaracija, ukazivanje Majke Božije u Fatimi, početak boljševističke revolucije, krunisanje kralja, rađanje Kraljevine ili autokefalnosti SPC: ubeđeni smo dakle da nas sve to, jer želimo da volimo

Boga, vodi do novih mogućnosti, do lepših rešenja, do Tajne Uskrsa. Proglasili smo „Godinu zajedništva“ ne samo da bismo neprestano prevazilazili sve rane, koje su se pokazale pre sto godina povodom završetka Prvog svetskog rata, već da bi sve te strašne rane, kao što je to u Uskrslom Gospodu, postale melem i lek za budućnost. Mi se na ovim mestima, gde su se nekada zahuktavali ratovi, neprestano molimo i slavimo svete tajne preobraženja, da upravo odatle izađe nova snaga vaskrsenja i preobraženja. U našem Bogorodičinom parku stoji i libanski kedar, zasađen od predstavnika Katoličke i Pravoslavne Crkve; raste i „stablo mira“, koje su zasadili predsednik Vlade Srbije i ambasador Austrije! Ali raste i posebno razgranato stablo kao što su bili razgranati predstavnici svih Evropskih naroda i naše otadžbine, koji su u Beogradu, razmišljajući o pomirenju, pružajući otvorene ruke svima onima, koji su nekada išli zatvorenim pesnicama jedan protiv drugoga.

Poštovani, tko ne ište, tko ne traži, tko ne kuca, taj ne prihvata Tajne Bogočoveka Isusa Hrista! On je raširenih ruku na Krstu molio Oca za oproštenje svih grehova. Uskrsnuvši od mrtvih – tada je naime bilo njegovo traženje novoga života dovršeno – svima je i svagde poručivao samo mir… „Mir vama!“ Kako bismo mogli mi, koji se rado proglašavamo Njegovima, još uvek govoriti o osveti? Smemo li još uvek da budemo prožeti negativnim predubeđenjima jedni prema drugima i nošeni predrasudama? Sv. Jakov nam je poručio: „Ako u srcu imate gorku zavist i svadljivost, ne uznosite se i ne lažite protiv istine! Nije to mudrost koja odozgo silazi, nego zemaljska, ljudska, đavolska.“ (Jak 3,14-15)

Braćo i sestre! Mi smo se okupili na božanskoj liturgiji da bismo se napunili nebeske mudrosti. Da bismo tražili ono, što je odozgo, nebesko, neprolazno i večno. Samo to pozitivno izgrađuje istoriju, našu istoriju. Ali naša istorija priprema i metaistoriju. Amen.

(kmc)