Održana peta Tribina korizmenih petaka o eutanaziji

Poslednja, peta Tribina korizmenih petaka pod nazivom Eutanazija – nasilna smrt ili možda samilosni trenutak u patnji?;  održana je u petak, 31. marta u katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu, u Multimedijalnoj sali Pastoralnog centra Papa Ivan Dobri, a predvodio ju je fra Ilija Alandžak, dekan Beogradskog dekanata. Tribini je prisustvovao Gavrilo Grban, predstavnik Uprave za saradnju s Crkvama i verskim zajednicama.

Fra Ilija je na samom početku predavanja istakao da je ovo pitanje bioetike, isto kao i predavanje prošle nedelje samo što se ne radi o činu ubistva nad nečim što se smatra još uvek “biološkom materijom” već odrslim pojedincem, čovekom.  Predavač je naglasio svima već poznatu činjenicu, društvo u kome živimo je društvo hedonizma, društvo materijalnog.

Čovek i smrt

Ideja o smrti kod današnjeg čoveka i u današnjem društvu iz te pozicije, pozicije materijalizma današnjeg čoveka, ide za tim da su ljudi skloni da na bilo koje načine tu smrt odagnaju, otklone, pomoću raznih lekova i preparata, jer je vreme toliko uznapredovalo da već za pretežno sve vrste bolesti postoji lek. Iz te perspective gledano život vredi onoliko koliko materijalnih dobara čovek poseduje, tačnije što više može da kupi “lekova” ne bi li mu oni produžili život.

“Suvremeni čovek živi bez pomisli na smrt” istakao je predavač, takođe naglasivši da i kada je u pitanju bolesničko pomazanje, kriva percepcija vernika ali i krivo razumevanje samog čina bolesničkog pomazanja, dovodi u situaciju da sve više ljudi izbegava i beži od toga, misleći da je to poslednji sakrament pred smrt; odmah zamišljajući scenario kraja ovozemaljske egzistencije.

Eutanazija – ubistvo ili čin pomoći

Pitanje eutanazije se može analizirati iz više aspekata: kulturnog, medicinskog i etičkog. Eutanazija je suprotna većini pitanja kojima se bavi genetika. Ali je priča o njoj već duže vreme prisutna na ovim područjima, zato što se neretko razmišlja o njenom ozvaničenju, tačnije oznakovljenja. Ona je oduvek prisutna u današnjem društvu, ali njen najveći problem danas, u ovom modernom svetu gde je na neki način sve dopušteno, to je upravo njeno probijanje kroz granice zakona.

Ubijanje, žrtvovanje čovekovog života, prisutno je kroz vekove, pa su neretko hendikepirana deca u Grčkoj žrtvovana, zatim se Platon zalagao za državu koja se brine o telesnom i duševnom zdravlju građana a bolesni ne mogu biti na teret drugima, gde se zapravo vidi da i ovaj čuveni filozof bolesne ljude degradira lišavajući ih prava na život. Tek tekst hipokratove zakletve odbacuje eutanaziju, koja se menjala ali konačni tekst 1948. godine je odbacio, gde u tekstu stoji odbacivanje eutanazije kao takve.

Zahvaljujući hrišćanstvu eutanazija je potpuno odbačena u 4. veku i traženi su razni drugi načini nege bolesnika.

Eutanazija u prevodu znači dobra smrt, a prvi je upotrebio Frensis Beken, u medicinskom kontekstu da opiše laku srednju smrt a gde je dužnost lekara da ublaži telesne patnje bolesnika i pruži mu mirnu i spokojnu smrt. Tada se nisu koristili termini koji bi nagovestili oduzimanje života već olakšavanje i ublažavanje patnje i pružanje prilike da čovek na što blaži i lakši način pređe iz ove egzistencije u onu drugu večnu. Dok je tek u današnjem vremenu ona poprimila oblik  hotimičnog ubistva i oduzimanja života. Danas se pod eutanazijom podrazumeva namerno planirani čin.

Vrste eutanazije

Treba razlikovati dva aspekta eutanazije a to je upravo namera i sam čin, jer se ovaj čin ne tiče samo lekara već i osoba nad kojom se ovaj čin vrši.

Kako bi bolje razumeli eutanaziju, fra Ilija je naglasio da bi trebali poznavati i njenu podelu. Eutanazija se deli na tri vrste. Prva podelela s obzirom na postojanje izražene volje, pristanka osobe nad kojom se ona vrši, postoji dobrovoljna, nedobrovoljna, protivoljna eutanazija. Prema drugoj podeli eutanazija se deli na aktivnu za koju su se čak zalagali sami rimljani i ona je bila prisutna u trenutku očuvanja časti, ona takođe podrazumeva bezbolno skraćenje života, tačnije smanjenje ovozemaljskih muka i izbegavanje nepodnošljive smrtne agonije, i pasivnu, pod ovim pojmom podrazumeva se korišćenje lekova za ublažavanje bola koji takođe u svojoj sekundarnoj funkciji mogu da ugroze vitalne organe čoveka i tako izazvati smrt; ali pod ovom vrstom eutanazije spade i obustavljanje korišćenja samih terapijskih sredstava koji se pretvaraju u terapijsko nasilje. Treća vrsta eutanaziju deli na onu koja je preduzeta sa namerom neposrednog uzrokovanja smrti (direktna) i preduzeta sa namerom ublažavanja bola sa posledicom da se život kao takav skrati (indirektna).

Ovim činom, istakao je predavač negira se dostojanstvo ljudska osoba, ustvari čoveka kao jedno moralno i duhovno biće. Medicina pokušava etičkim principima da opravda postojanje eutanazije, kao i postupka ubistva.

Eutanazija i stav Crkve

Stav Crkve o eutanaziji, iznela je Kongregacija za nauk vere, u dokumentu iz 1980. godine, gde pod eutanazijom podrazumeva čin koji po svojoj naravi ili sa nakanom ubrzava smrt kako bi se njome uklonilo svaku bol.

Sama Crkva u svom postojanju želi da pomogne samim bolesnicima koji su u teškim stanjima da bi se nad njima pod medicinskim “izgovorima” mogla izvršiti eutanazija, Crkva kao institucija u današnjem svetu pronalazi mnoge načine za zbrinjavanje i brigu o takvim bolesnicima ne bi li izbegli strahotu nasilne smrti.

Sve više i više ljudi u današnjem svetu ne razmišljajući o posledicama koje eutanazija ima za čitavo čovečanstvo u svojoj zoni komfora stvaraju tzv. eutanazijski individualizam, gde se sa pravom na život čoveka raspolaže po sopstvenom nahođenju. Život više nije pravo svakog čoveka nego, u ovom slučaju nekolicina ljudi može odlučivati o njemu pa čak i čovek sam. Stavljanje čoveka u ulogu Boga danas nije više strano i neke stvari koje su do sada bile nezakonite i nedopuštene poput samog abortusa ali i eutanazije sve više i više isplivavaju na površinu nalazeći mesta u zakonodavnom sistemu vlasti.

Čovek kao ljudska biće sveden je na nulu, a Bog je u današnjem svetu sasvim nevažna kategorija.

Na kraju samog predavanja fra Ilija je govorio o projektima koje Karitas na teritoriji Beogradske nadbiskupije porkeće a tiču se nege bolesnih i nemoćnih.

Posle predavanja vlč. Mihael Sokol, domaći župnik i rektor Marijanuma zahvalio je predavaču i prisutne podstakao na raspravu.

Marija Antonela Kanelić