Propovijed beogradskog nadbiskupa i metropolita mons. dr. Ladislava Nemeta na blagdan Male Gospe – Doroszló, 08.09.2023.

Draga braćo i sestre u Kristu,

„Ti Betleheme od Eufrata, ti si malen, a velik, jer u tebi će se roditi spasitelj svijeta, a kada se on rodi, živjet ćeš u sigurnosti, jer će on svoju moć proširiti do kraja zemlje: i ovo će biti mir.”

Ove smo riječi čuli u prvom čitanju. Prorok je bio nadahnut Božjim duhom da utješi izraelski narod u vrijeme krize obećanjem, obećanjem koje samo mi ljudi koji danas živimo možemo istinski tumačiti kao ispunjeno. Budući da oni koji su čuli ove riječi još nisu mogli u potpunosti razumjeti što znači da će spasitelj svijeta doći iz Betlehema, nisu mogli biti sigurni u to. S druge strane, znamo da je tamo rođen Isus, kojeg su ljudi kasnije prozvali Isusom iz Nazareta, koji je jedini spasitelj svijeta.

I danas su krizna vremena, govorimo o tome da je rat blizu naših granica, da je cijena visoka, da se trgovci ljudima međusobno bore za što bolje izlaze i za ogroman novac koji leži u trgovini ljudima.

Za nas katolike u Srbiji oskudica je kriza i ozbiljan problem što nestajemo s ovih prostora. Nestajemo bez obzira na nacionalnost: Mađari, Hrvati, Bunjevci, Slovaci, Česi, a da ne govorimo o Nijemcima koji su prije 80 godina činili gotovo polovinu katolika u današnjoj Srbiji. A ne možemo se ni tješiti činjenicom da većinski Srbi ne nestaju, jer je njihov gubitak je još veći nego gubitak manjina.

Živimo li doista u praznoj zemlji, koja postaje sve mračnija, zapitajmo se?

Djelimično, da. Prostor i vrijeme u kojem živimo ispunjavaju ljudi, odnosno naše misli, i daju mu kvalitativnu vrijednost, a ne gustoća naseljenosti. Bitno je biti, živjeti smisleno, živjeti dobro u duhovnom smislu, živjeti lijepo, dušom ispuniti prostor i vrijeme, makar nas bilo malo.

Dakle, kako ćemo to učiniti?

U duhu zajedništva!

Prilikom inauguracije za nadbiskupa rekao sam da se Katolička crkva u Srbiji nalazi uz autoceste.

Većini katolika u Srbiji mađarski je materinji jezik. A materinski jezik je apsolutno važan. Citirajući riječi pape Franje: “Da, Evanđelje se prenosi na materinjem jeziku.” I želim zahvaliti majkama i bakama koje to prenose svojoj djeci i unucima: vjera napreduje životom, zato su majke i bake prve propovjednice.“

Kada govorimo o materinskom jeziku, govorimo o svim materinjim jezicima, a ne samo jednom! Kome je Mađar mađarski, kome je Hrvatski hrvatski. Svakome je drugačije. Smiješno je očekivati ​​da svi katolici u Srbiji govore mađarski ili hrvatski. Govorimo kako možemo, svatko od nas kako se najbolje zna izraziti, jezikom kojim se najlakše obraćamo Bogu. A zadaća Crkve je promicati, razumjeti i vrednovati taj naš izričaj prema Bogu i bližnjima, kako bismo ljude upoznavali jezikom kojim mogu i žele govoriti. Nedavno sam u bilješkama jednog našeg svećenika, koji sebe smatra velikim Hrvatom, pročitao da radim na izgradnji srpske nadbiskupije u Beogradu, a on je dodao: nažalost. Ovaj komentar pokazuje da je ovaj čovek jako daleko od Boga i njegovih planova, od izgradnje žive, radne, voljene, mnogostrane crkve u Srbiji, koja blista svojom raznolikom stvarnošću, ispunjena duhom zajedništva, a ne nezadovoljne, neprijateljske, nacionalističke crkve koja izaziva podjele. U poslanici Galaćanima Krist nas poziva u Crkvu i zajednicu u kojoj više nema Grka ni Židova, žene ni muškarca, nego smo svi jedno u Kristu.

Je li broj bitan? Naravno, ali to nije najvažnije, već duh kojim ispunjavamo prostor i vrijeme koje dobivamo na dar.

U čitanju smo također čuli da nam Bog i naš Spasitelj Isus daje mir. Jer svi želimo mir. Istinski mir je dar od Boga. Čak i ako to sada ne vidimo u Ukrajini, gdje se čini da toliko ljudi pati zbog prekomjernog zla. Mir nije rezultat trenutka, već dugotrajne potrage za pravdom, mir je pobjeda nad mržnjom, osvetom i krvožednošću. Mnogi političari i vojnici ne vide patnje koje je prouzročio rat, ne vide porušene kuće, ubijenu djecu, gotovo su kao oni velikani prošlog stoljeća koji su stali pred kartu i iscrtali nove granice. Trajno su uništili narode, obitelji, geografske cjeline koje pripadaju jednom.

Bog ne obećava mir postignut za radnim stolom. Božji mir dolazi iz srca, da suprotnosti prestanu, da se ono što je u ratu međusobno pomiri i ujedini, bez ikakvih ako, ali ili onda. Božji mir vodi jedinstvu.

A jedinstvo se rađa iz različitosti, kao što pokazuje Isusovo obiteljsko stablo, postojali su političari, kraljevi i razvratni idolopoklonici, preljubnici i izrabljivani robovi. I to je Bog znao riješiti i ovim nas primjerom poziva na mir.

Narod opstaje ako je sposoban primiti i pružiti životni prostor onima koje susreće kroz povijest. Za to je potrebna ustrajnost u njegovanju samosvijesti zajednice, a potom i identiteta koji daje prostor i slobodu i drugost, jer je samosvjestan i zna da je pozvan na mir i pripadnost u različitosti.

Tim putem idu i katolici koji žive u Srbiji. Puno smo doživjeli ovdje na ovim prostorima, neke od etničkih skupina ovdje žive više od tisuću godina, druge su došle kasnije, a sada smo svi ovdje, svi živimo zajedno kao katolici u ovoj zemlji od 2006. godine. Tada je Crna Gora izašla iz državne zajednice i nastala je današnja Srbija.

Da, formiramo zajednicu, da jedni s drugima dijelimo radosti i tuge koje proživljavamo ovdje na ovim prostorima, u našoj manjini. Nažalost, u toj pripadnosti postoje i čudne konstelacije u crkvenom ustrojstvu, jer znamo da Sremska biskupija na neki neobjašnjiv način ne pripada nama, nego je podređena Đakovačko-Osiječkoj biskupiji u Hrvatskoj.

Tako mladu, raznoliku crkvu kao što je Katolička crkva u Srbiji treba ojačati. A kome je Isus povjerio ovu zadaću da ojača svoju braću? Apostolu Petru, a time i biskupu grada Rima, papi, kojega u ovom povijesnom vremenu zovemo Franja.

U prosincu 2022. godine patrijarh Porfirije nije mogao posjetiti svoje sljedbenike na području Kosova i Metohije. I nas je to povrijedilo i šokiralo. Vjerski osjećaji i vrijednosti ne smiju se koristiti i iskorištavati u političke svrhe. Takav je slučaj kada politika (zbog nacionalne mržnje) ne dopušta patrijarhu da posjeti svoje sljedbenike. To je teško shvatljivo i šokantno u 21. stoljeću.

Osjećam isto, bol i čudo što do sada niti jedan papa nije uspio posjetiti današnju Srbiju da ojača našu vjeru i katolike koji ovdje žive. Uostalom, i mi imamo pravo primiti čovjeka kojega je Bog postavio našim glavnim pastirom.

Naravno, vjeru je moguće živjeti i bez Papinog pohoda, budući da Papin pohod ne spada u sadržaj naše vjere, međutim, upravo u raznolikom jedinstvu zajedništva ono nas može ojačati i potaknuti na ispunjenje prostor i vrijeme koje smo dobili na dar poštujući i ljubeći jedni druge jer, kako reče sveti Pavao u današnjem Svetom Nauku: „Znamo da sve ide na ruku onima koji ljube Boga jer ih je on svojom odlukom izabrao.” Za one koje je unaprijed upoznao, On je predodredio da budu odraz slike njegova Sina. Tako će on biti prvorođeni među mnogom braćom. One koje je za to predodredio, pozvao je, koje je pozvao, učinio ih je pravednima, a koje je učinio pravednima i proslavio ih.”

Ako u to vjerujemo i po tome živimo, tko nas može odvratiti od Isusa, tko nas može udaljiti jedne od drugih i od naše Crkve? Od našeg naroda? Oni koje Bog voli vole jedni druge, sada i ovdje.

Došli smo u Doroslovo tražiti zagovor Blažene Djevice Marije Pomoćnice za naše živote, našu zemlju i svijet. Neka bude zvijezda na našem putu jedno drugome.

 

Драга браћо и сестре у Христу,

„Ти Витлејеме Еуфратски, ти си мали, а ипак велики, јер ће се у теби родити спаситељ света, и када се он роди, живећеш у сигурности, јер ће своју моћ проширити до краја земље: и ово ће бити мир“.

Ове речи смо чули у првом читању. Пророк је био надахнут Божјим духом да утеши народ Израела у време кризе обећањем, обећањем које само ми људи који данас живимо можемо заиста протумачити као испуњено. Пошто они који су чули ове речи још нису могли у потпуности да разумеју шта значи да ће спаситељ света доћи из Витлејема, нису могли бити сигурни у то. С друге стране, знамо да је ту рођен Исус, кога су људи касније прозвали Исусом из Назарета, који је једини спаситељ света.

И данас су кризна времена, говоримо о томе да је рат близу наших граница, да је цена висока, да се трговци људима боре међу собом за најбоље могуће путеве бекства и за огроман новац који лежи у трговини људима.

За нас католике у Србији је оскудица криза и озбиљан проблем што нестајемо са ових простора. Нестајемо без обзира на националност: Мађари, Хрвати, Буњевци, Словаци, Чеси, а да не говоримо о Немцима који су пре 80 година чинили скоро половину католика у данашњој Србији. А не можемо ни да се утешимо чињеницом да већински Срби бар не нестају, јер је њихов губитак чак и већи него код мањина.

Да ли заиста живимо у испражњеној земљи, која постаје све мрачнија, запитајмо се?

Делимично, да. Простор и време у коме живимо испуњени су људима, односно нашим мислима, и дају му квалитативну вредност, а не густину насељености. Важно је бити, живети смислено, живети лепо у духовном смислу, испунити простор и време душом, макар нас мало.

Па, како да ово урадимо?

У духу заједништва!

Приликом инаугурације за надбискупа рекао сам да се Католичка црква у Србији налази уз аутопутеве. Хтео бих да цитирам: А1 и А3.

Већина католика у Србији су мађарског матерњег језика. А матерњи језик је апсолутно важан. Цитирајући речи папе Фрање: „Да, јеванђеље се преноси на матерњем језику. И желим да се захвалим мајкама и бакама које то преносе својој деци и унуцима: вера напредује уз живот, због чега су мајке и баке први проповедници“.

Када говоримо о матерњем језику, говоримо о свим матерњим језицима, а не само о једном! Коме је мађарски мађарски, коме је хрватски хрватски. За сваког је другачије. Смешно је очекивати да сви католици у Србији говоре мађарски или хрватски. Говоримо како умемо, свако од нас како најбоље уме да се изрази, оним језиком којим нам је најлакше да се обратимо Богу. А задатак Цркве је да промовише, разуме и вреднује овај наш израз према Богу и ближњима, како би упознали људе на језику којим могу и желе да говоре. Недавно сам прочитао у белешкама једног нашег свештеника, који себе сматра великим Хрватом, да радим на изградњи српске надбискупије у Београду, а он је додао: нажалост. Овај коментар показује да је овај човек веома далеко од Бога и његових планова, од изградње живе, радне, вољене, многостране цркве у Србији, која блиста својом разноликом стварношћу, испуњена духом заједнице, а не незадовољне, непријатељске, националистичке цркве која раздваја. У писму Галатима Христос нас позива у Цркву и заједницу у којој више нема ни Грка ни Јевреја, ни жена ни мушкараца, него смо сви једно у Христу.

Да ли је број битан? Наравно, али није то најважније, већ дух којим испуњавамо простор и време које добијамо на поклон.

У читању смо такође чули да нам Бог и наш Спаситељ Исус даје мир. Јер сви желимо мир. Прави мир је дар од Бога. Чак и ако ово сада не видимо у Украјини, где изгледа да толико људи пати од вишка зла. Мир није резултат тренутка, већ дуготрајна потрага за правдом, мир је превазилажење мржње, освете и крвожедности. Многи политичари и војници не виде патње изазване ратом, не виде порушене куће, побијену децу, они су скоро као они великани у прошлом веку који су стали пред мапу и исцртали нове границе. Они су трајно уништили нације, породице, географске јединице које припадају једном.

Бог не обећава мир склопљен за писаћем столом. Божји мир долази из срца, ради да супротности престану, да се оно што је у рату помири и сједини једно са другим, без икаквих ако, али или онда. Божји мир води јединству.

А јединство се рађа из различитости, како показује Исусово породично стабло, постојали су политичари, краљеви и развратни идолопоклоници, прељубници и искоришћавани робови. Бог је и ово знао да реши и овим примером нас позива на мир.

Народ опстаје ако је у стању да прими и пружи животни простор онима које сусреће током историје. За то је потребна упорност у неговању самосвести заједнице, а потом и идентитета који даје простор и слободу и другости, јер је самосвестан и зна да је позван на мир и припадност у различитостима.

Тим путем иду и католици који живе у Србији. Доживели смо много тога овде на овим просторима, неке од етничких група који овде живе више од хиљаду година, друге су дошли касније, а сада смо сви  овде, сви заједно живимо као католици у овој земљи од 2006. године. Тада је Црна Гора изашла из државне заједнице и настала је данашња Србија.

Да, чинимо заједницу, да делимо једни са другима радости и туге које доживљавамо овде на овим просторима, у нашој мањини. Нажалост, у овој припадности постоје и чудне констелације у погледу црквене организације, јер знамо да на неки необјашњив начин Сремска Бискупија не припада нама, већ је подређена Ђаковачко-Осијечкој бискупији у Хрватској.

Тако младу, разнолику цркву као што је Католичка црква у Србији, потребно је ојачати. И коме је Исус поверио овај задатак да ојача своју браћу? Апостолу Петру, а тиме и бискупу града Рима, папи, којег у овом историјском времену зовемо Фрања.

У децембру 2022. Патријарх Порфирије није могао да посети своје вернике на територији Косова и Метохије. И нас је то болело, и шокирало. Верска осећања и вредности не би требало да се користе и искоришћавају у политичке сврхе. Такав је случај када политика (због националне мржње) не дозвољава патријарху да посећује своје следбенике. Ово је тешко разумљиво и шокантно у 21. веку.

Исто осећам, бол и чудо што до сада ниједан папа није могао да посети данашњу Србију да учврсти нашу веру и католике који овде живе. Уосталом, и ми имамо право да примимо човека кога је Бог учинио нашим главним пастиром.

Наравно, могуће је живети веру и без папске посете, пошто папска посета не спада у садржај наше вере, међутим, управо у разноврсном јединству заједништва може да нас учврсти и подстакне на испунимо простор и време које нам је даровано, поштовањем и љубављу једни према другима јер, како рече свети Павле у данашњој Светој Поуци: „Знамо да онима који љубе Бога све иде јер их је својом одлуком  изабрао. За оне које је унапред познао, предодредио је да буду одраз лику Његовог Сина. Тако ће он бити прворођенац међу много браће. Оне које је за то предодредио, позвао је, које је позвао, учинио је праведнима, а које је учинио праведнима, и прославио их“.

Ако верујемо у ово и живимо по томе, ко нас може одвратити од Исуса, ко може да нас удаљи једне од других и од наше Цркве? Од наше нације? Они који су од Бога љубљени воле једни друге, сада и овде.

Дошли смо у Дорослово да тражимо заступништво Пресвете Богородице Помоћнице за наше животе, нашу земљу и свет. Нека нам буде звезда путу једни ка другима.