Klerikalizam izobličuje Crkvu
Vatikan, 27. april 2016.
Pismo kardinalu Marcu Ouelletu, predsedniku Papskog povereništva za Latinsku Ameriku, kojim je Sveti Otac želeo pridoneti naporima Povereništva
Crkva nije elita sveštenika, niti je Duh Sveti isključivo vlasništvo crkvene hijerarhije koja uvek ima hrabriti i poticati napore laika koje oni ulažu da u društvu svedoče Evanđelje – stoji u pismu koje je Papa uputio kardinalu Marcu Ouelletu, predsedniku Papskog povereništva za Latinsku Ameriku. Papa je pismom želeo pridoneti naporima Povereništva, na početku marta, u promociji preko potrebnog zauzimanja laika u javnom životu latinsko-američkih država.
Nije pastir taj koji treba govoriti laiku ono što mu je činiti, to laik zna bolje od nas. Nije pastir taj koji treba odrediti ono što vernici imaju govoriti u raznim sredinama – stoji u Papinom pismu kad govori o ispravnoj ravnoteži u odnosu između sveštenika i laika vernika i kada upozorava na „napasti“ klirika koji, narušavajući tu ravnotežu, navode na pogreške i podstiču zastranjivanja.
U pismu kardinalu Ouelletu, Papa govori o latinsko-američkim laicima, iako je univerzalna valjanost njegovih primedbi. Klerikalizam je jedno od najvećih izobličenja odnosa sveštenik-laik, jer s jedne strane poništava „osobnost hrišćana“ i umanjuje krsnu milost, s druge pak strane stvara jednu vrstu „laičke elite“, zbog čega su zauzeti laici „samo oni koji rade u stvarima sveštenika“. Ne vodeći računa o tome „zaboravili smo, zanemarili, vernika koji svoju nadu izgara u svakodnevnoj borbi da živi po veri“. Klerikalizam ne može videti te situacije, jer je više zabrinut oko toga kao ovladati prostorom nego o pokretanju procesa – tvrdi Papa.
Papa pak ističe da nikad ne treba zaboraviti da se „naše prvo i temeljno posvećenje ukorenjuje u krštenju“. Niko nije kršten da bude sveštenik ili biskup. Kao laici smo kršteni, a to je neuništiv znak koji nitko ne može izbrisati. A potom,valja prebivati usred stada, usred naroda: slušati njegove uzdisaje, pouzdavati se u njegovo pamćenje i njegov njuh, verujući da Duh Sveti deluje u njemu i s njim, a da taj Duh nije vlasništvo samo crkvene hijerarhije. To nas „spašava“ od izvesnih proglasa koji su lepo sročeni ali ne uspevaju podupreti život naših zajednica. Primerice, sećam se famozne rečenice: „Vreme je laika, ali čini se da se sat zaustavio“.
Crkva, nastavio je Papa, nije elita sveštenika, redovnika, biskupa, već smo svi organizam svetoga Božijega puka, a, činjenica da laici rade u javnom životu, ima podsticati biskupe i sveštenike na traženje načina kako bi mogli hrabriti, pratiti sve pokušaje i napore koji se danas obavljaju kako bi se nadu i veru održalo živima u svetu punom protivslovlja, naročito za siromašnije i sa siromašnijima. Znači zauzimati se kao pastiri usred našega naroda i s našim narodom, podupirati veru i njegovu nadu, promičući ljubav i bratstvo, želju za dobrom, istinom i pravednošću.
Nelogično je, čak i nemoguće misliti da mi kao pastiri moramo imati monopol rešenja za mnogovrsne izazove koje nam predstavlja savremeni život. Ne mogu se davati opšte odrednice za organizovanje Božijeg naroda u njegovom javnom životu. Naprotiv, moramo biti na strani svoga naroda, prateći ga u njegovom traženju i podstičući njegovu dovitljivost koja je kadra odgovoriti na sadašnje problematike. Poradi njegove stvarnosti i identiteta, jer je uronjen u srce društvenog, javnog i političkog života, moramo priznati, da su laiku potrebne nove vrste organizacije i slavljenja vere.
Klerikalizmu koji usmerava, uniformira, proizvodi „hrišćanske svetove i prostore“ treba suprotstaviti njegu narodnog pastorala, tipičnog za Latinsku Ameriku, jer je, ako je dobro usmeren, bogat vrednostima, iskrenom žeđom za Bogom, strpljivošću, osećajem za krst u svakodnevnom životu, odanošću i kadar za velikodušnost i žrtvu sve do heroizma.
Potrebno je da u svom narodu čuvamo dva sećanja: Sećanje na Isusa Hrista i sećanje na naše prethodnike. Izgubiti pamćenje znači iskoreniti se iz mjesta odakle dolazimo, a ne znati ni kuda idemo. Kada iskorenimo nekog laika iz njegove vere, iz izvora negove vjere, kada iskorenimo sveti Božiji puk, iskorenjujemo ga iz njegovog krsnog identiteta i tako pak iskušavamo milost Duha Svetog. Naša uloga, naša radost, radost pastira je u pomaganju i podsticanju, u tom što su pre nas činili, majke, bake i očevi, istinski protagonisti istorije. Nisu to činili s našim dopuštenjem, nego po svom pravu i ustanovi. Laici su deo svetog vernog puka Božijeg i stoga su protagonisti Crkve i sveta; mi smo pozvani da im služimo, a ne da se s njima služimo – zaključio je papa Franja.
(kta/rv/kmc)
