»Živeći u duhovnoj slobodi, zaživimo kao braća i sestre!«
Dana 4. oktobra, svečanim euharistijskim slavljem u Crkvi Svetog Ante Padovanskog u Beogradu proslavili smo blagdan utemeljitelja Franjevačkog reda Sv. Franje Asiškog. Veče uoči blagdana setili smo se njegovog preminuća. Naime, kao što se na Veliki petak sećamo muke i stradanja Gospodinovog, tako smo 3. oktobra obeležili preminuće Svetog Franje molitvom večernje i evocirajući poslednje trenutke svečevog ovozemaljskog života.
Nadbiskup i metropolit beogradski mons. Stanislav Hočevar podsetio nas je da je »Vrhovni Pastir ne samo Katoličke Crkve nego i čitavog kršćanstva« po nadahnuću Svevišnjeg izabrao da upravo po Svetom Franji Asiškom i njegovim, Franjinim duhom vodi Crkvu u krucijalnijim stolećima kršćanstva. Sveti otac papa je upravo tog 3. oktobra u rodnom gradu Sv. Franje Asiziju potpisao svoju novu, treću encikliku pod nazivom Svi smo braća (Fratelli tutti), da bi zvanično bila objavljena na sam blagdan Sv. Franje 4. oktobra. Nadbiskup je istakao da dok slavimo preminuće Sv. Franje Asiškog svi treba da čeznemo za odumiranjem nečega i u nama samima ‒ a to je upravo greh.
Sledećeg dana, na sam blagdan 4. oktobra, svečano misno slavlje u 10 sati predvodio je nadbiskup i metropolit beogradski mons. Stanislav Hočevar uz koncelebraciju župnika Župe Sv. Ante Padovanskog i dekana Beogradskog dekanata preč. fra Ilije Alandžaka, gvardijana franjevačkog samostana fra Benedikta Vujice, fra Leopolda Rohmesa, mons. Marka Čolića i o. Petra Taševa.
Preč. fra Ilija je na samom početku euharistijskog slavlja pozdravio sve prisutne vernike kao i predstavnika Uprave za saradnju s crkvama i verskim zajednicama gospodina Gavrila Grbana, predstavnika Ambasade Republike Hrvatske kao i predstavnika Ambasade Suverenog malteškog reda u Beogradu.
»Kao sunce koje obasjava hram Svevišnjega« (Sir 50, 7)
Preuzvišeni otac nadbiskup je na početku svoje homilije čestitao svetkovinu franjevcima, ali i svima koji žive s duhom Sv. Franje. Poželeo im je da s tim duhom sve više i više napreduju i da nastave da produbljuju veliki dijalog koji je Sveti Franjo započeo u susretu sa sultanom Malik al–Kamilom i da ga ovde, »na mostu između Istoka i Zapada«, još snažnije započinju i pokreću, označavajući time i dovršavajući harizmu Svetog Franje.
I Božja Reč toga dana je »u knjizi Sirahovoj na tako lep način označila i samu harizmu Svetog Franje«. Po nadbiskupovim rečima, velikog svećenika Šimuna iz knjige Sirahove možemo slobodno da uporedimo sa svecem toga dana, Svetim Franjom. Naime, Šimun je u »svojoj velikoj svećeničkoj službi učvrstio Hram«, dok je Sveti Franjo, možemo slobodno reći, obnovio ne samo onaj »vidljivi i opipljivi hram Božji, crkvu kao zgradu, nego Crkvu duhovno zdanje«.
Svojom duhovnošću svetac je obeležio drugi milenijum, vreme kada se više cenilo materijalno nego duhovno bogatstvo, stoga je njegova uloga bila da »pokaže na Sunce svega, na Boga, Stvoritelja neba i zemlje, na Sunce pravde, Isusa Krista«. Preuzvišeni je naglasio da je sam Sv. Franjo, kao što smo čuli i u zbornoj molitvi, »postao tako sličan Isusu Kristu da čitava istorija Crkve samo njega naziva slikom Isusa Krista«.
»Ko je za mene Bog?«
Po F. M. Dostojevskom, za čovečanstvo uvek ostaje ono glavno pitanje: »Postoji li ili ne postoji Bog?«; i kako god tumačili misao velikog ruskog pisca i mislioca, nesumnjivo je u pravu kad kaže: »Ako Boga nema, sve je dozvoljeno…« Sam Dostojevski je tokom života iskusio i otkrivao dubinu te istine, »tragao je, razmišljao i na osnovu svog bogatog iskustva s pravom je izrekao da ako nema Boga ‒ sve je dozvoljeno, sve je moguće porušiti, preostaje samo agresivnost koja uništava čovečanstvo«.
»Ne može nada mnom gospodariti ono što je na meni ili ono što je oko mene, pa bila to i predivna kuća ili veliko bogatstvo, jer ako me ne vodi duh slobodan u prihvatanju Boga, onda ni prema čemu neću moći da zauzmem ispravan stav, a tada nastupaju pandemije, ratovi, bolesti, zavist, ljubomora i toliko drugih fenomena kao posledica neuravnoteženih odnosa s Bogom«, zaključio je otac nadbiskup.
Posle svečanog euharistijskog slavlja preuzvišeni se nakratko susreo s mladima i podstakao ih na ponovna okupljanja i međusobna druženja.
Marija Antonela Kanelić
