„Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili.“ (Izl 15, 6)
Na početku nedelje u kojoj se, zajedno s našom ostalom hrišćanskom braćom, molimo za jedinstvo, potrebno je da za trenutak zastanemo i upitamo se šta to zaista molimo… Svakako, današnje pokolenje nije odgovorno za raskole i istorijsku razjedinjenost hrišćana, ali stanje razjedinjenosti ne opstaje samo zbog dugova iz prošlosti, nego dobrim delom i zbog stanja u kojem se hrišćani nalaze danas, toga kako se odnosimo prema stvarima života i vere.
Ovo je tekst koji poziva na razmišljanje, tako da se ne može očekivati da pokrije sve aspekte te stvarnosti, ili još bolje – realnosti koja nas okružuje, a koju možemo da nazovemo stanjem razjedinjenosti. Dakako, u poslednje vreme, ili tačnije od sredine prošlog veka pa naovamo, sve su iskreniji i produktivniji razgovori između hrišćana, do te mere da se čini da je povratak u jedinstvo već gotovo nadomak ruke – ali ipak nije tako! Potrebno je još mnogo napora, i to ne samo od strane onih koji su u vrhu Crkava, nego mnogo više »običnih« hrišćana, ako »obični« uopšte postoje. Ali da bismo nešto mogli da učinimo potrebno je da shvatimo suštinu problema i šta je to što određuje raskol i čini ga tako dugotrajnim. Već i sam naziv ove molitvene osmine daje nam jednu posebnu dimenziju. Molimo se Gospodu za jedinstvo. Svakako, Bog je u mogućnosti da to učini. Tu, opet, postoji problem koji je u stvari kočnica Bogu da interveniše – naša volja! Da bi Bog učinio da zavlada jedinstvo, potrebno je da to zaista i želimo – i to ne samo kao devojke učesnice izbora za mis lepote, u praznim frazama, nego da to poželimo suštinski, duboko i iskreno. Da u sebi probudimo osećaj i spoznaju koliko je životno važno da svi hrišćani budu ujedinjeni, da budu jedno. Da bismo to spoznali i tako iskreno i poželeli, imali potrebu za jedinstvom, potrebno je prvo da spoznamo koliko je Isus važan u našem životu – ali ne ni to na nivou puke fraze, nego suštinski, iskreno, bez laganja. A to je teško, jer takav način je kod mnogih hrišćana zapravo vrlo redak, osim kad im život dođe u opasnost…
Ko je za mene Isus, koliko mi On vredi? Koliko sam spreman da žrtvujem za Njega? To su pitanja o kojima treba duboko da porazmislimo – i opet, bez laganja kojem smo skloni. A kako to – bez laganja? Jednostavno, bili smo svedoci vremena u kojem su se »hrišćani« masovno okretali raznim ideologijama, jer su u njihovim životima imale veću vrednost od Isusa. Pa tako je i danas. Često pravimo kompromise sa svetom, i to na račun Isusovog učenja pa onda i Crkve, a sve zato što su nam preči komoditet i jednostavnost svakodnevnog života: nismo spremni da platimo veliku cenu Isusovog učeništva jednostavno zato što ne spoznajemo ogromnu nagradu koju ono nosi. A umesto spoznaje postavljamo laž kojom umirujemo savest – to što činimo je u redu, normalno je, pa svi to rade…
Tek onaj ko spozna Isusovu vrednost u svom životu, ko spozna koliko je cena bisera pronađenog na kupljenoj njivi u stvari malena u odnosu na to koliko on donosi, odnosno, koliko je sve ostalo beznačajno u poređenju s tim – sposoban je da se iskreno i istinski bori za jedinstvo svih hrišćana u Hristu. Ne zbog toga što je Isus tako rekao – »da svi budu jedno« (Jn 17, 23), nego zato što je to što je Isus rekao deo naše duše, naše volje – zato što to izbija iz svakog atoma našeg postojanja. To je prva tačka koja definiše problem. Jesam li zaista svestan Isusove vrednosti, budući da iz te tačke kreće sve ostalo. Bog svakako pomaže naša nastojanja, ali samo ako su iskrena, samo ako to zaista želimo. To je, u stvari, i smisao molitve, svake molitve – želeti ono što se traži iskreno i na pravi način. Šta to znači? Želeti iskreno, znači imati potrebu da bude ispunjena volja Božja u svakom našem zahtevu, po obrascu koji nam je Isus ostavio – »Oče moj! Ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali ne kako ja hoću, nego kako hoćeš Ti« (Mt 26, 39), što i jeste pravi način. Onda želja za jedinstvom biva želja da se svi spasu, zajedno u Telu Hristovom, a ne da svi budu članovi kluba u kojem JA dominiram. Još manje ta molitva za jedinstvo sme da sadrži želju da Bog »odradi« svoje, a mi ćemo biti puki posmatrači.
Razni razlozi mogu da stoje iza odluke da se stih 15, 6 iz Knjige Izlaska upotrebi kao jedan od onih o kojima ćemo razmišljati u ovoj osmini. Jedan od tih razloga svakako je i to što je Bog zaista silan: Desnica Tvoja, Jahve, snagom se prodiči; desnica Tvoja, Jahve, raskomada dušmanina. Desnica Božja je oznaka da Bog vodi čovečanstvo – ako čovečanstvo želi da ide za Gospodom. Oni koji su krenuli za Gospodom, pod snažnom desnicom Gospodnjom spaseni su prolazeći kroz more. Kroz celu istoriju ljudskog roda od vremena Objave pa naovamo, slavno Božje vođenje čovečanstva bivalo je zabeleženo i pamćeno. Pismo nas stalno podseća na to. Ne smemo da ispustimo iz vida da je Bog onaj koji uklanja sve prepreke i uništava protivnike na putu, ali samo ako želimo da idemo za Njim i ako se trudom naše volje prepustimo Njegovom vođenju. Neka i ova Osmina za jedinstvo hrišćana bude vreme sjedinjenja naših volja u jednu jedinstvenu Božansku, s Isusom Hristom kao glavom jednog Tela Nebeske, Univerzalne Katoličke Crkve.
o. Aleksandar Ninković
