Isusovo uskrsnuće – razmišlja pater Anto Lozuk
Uskrs je praznik svih praznika, čudo svih čudesa. Nema dana o kojemu se mogu reći tako uzvišene reči i nema događaja koji se može usporediti s Uskrsom. Šta god mi rekli, premalo je da bi izrazilo otajstvo Uskrsa. Uskrsnuće Isusa Hrista jeste događaj koji uopšte ne pripada zemlji. To je događaj koji nadilazi i kozmičke dimenzije.
Ljudski život možemo usporediti s gorućim štapinom koji je spojen s golemom količinom eksploziva. Kada štapin dogori, nastaje eksplozija. Uskrs je eksplozija. Mi se bojimo eksplozija. One ruše i uništavaju. No, eksplozija Uskrsa nije poput onih koje poznajemo. Eksplozija Uskrsa jest eksplozija života, eksplozija novog stvaranja, eksplozija nove, večne radosti.
Uskrs bismo mogli usporediti i s ljudskim odrastanjem. Čovek koji ima dvadeset godina ne staje više u odeću koju je nosio kada je imao pet godina. Njemu više uopšte ne odgovara svet igračaka, svet šarene dečje sobe, svet kojega čitavog zauzima divna pojava mame, svet u kojemu je vrhunac sreće počivati u maminu krilu. Čovek od dvadeset godina je prevelik, prebogat, prezahtjevan za taj, istina divni i čarobni, ali premali i prenaivni dečji svet. Čovek od dvadeset godina treba nešto drugo, mnogo prostranije, veće, raznolikije, stvarnije.
Nešto slično, ali u neizmerno većoj meri, dogodilo se s Isusom Hristom kod Uskrsnuća. Postao je odjednom tako velik, tako bogat, toliko golemih dimenzija da jednostavno više nije mogao stati u maleni format naše zemlje. Ni čitav ovaj naš golemi svemir njemu više nije bio dovoljan. Zato mu nije preostalo drugo nego da započne stvarati novi svet. Uskrs jest dan novog stvaranja, dan preobrazbe u kojoj čovek odjednom dobiva goleme, veličanstvene, nama neshvatljive dimenzije, dan stvaranja novoga sveta, sveta koji je potreban novom čoveku.
U početku Bog je iz ništa stvorio svet, stari svet. U Isusu Hristu Otac također iz “ništa” stvara novi svet. Ovoga puta ovo “ništa” nastaje po slobodnom poništavanju, po slobodnom žrtvovanju samoga sebe. Krst i razapinjanje Božjeg Sina za nas ljude jest i uvek će ostati “mysterium tremendum” (zastrašujuća tajna), ali će ga ljubav ipak na koncu shvatiti i prihvatiti. Cilj ljudskog života nije krst nego Uskrs. Krst je sredstvo, krst je tačka prelaza. Krst je potreban, ali nije konačan. Mi hrišćani zapravo ne verujemo u krst nego u Uskrs.
Vera u Uskrs danas je ljudima potrebna kao nikad prije. Izgradili smo svet u kojemu su sredstva jača, brža i moćnija nego ikad do sada. No, usred svega toga često se osećamo kao u tamnici, okruženi okrutnim, bezosećajnim stražarima koje smo stvorili. Većina ljudskih iskustava potvrđuje da je svet kojega smo mi stvorili, uprkos svojoj grandioznosti, ipak preuzak, pretesan, često taman i hladan poput grobnice. Čovek oseća potrebu da pobegne iz tog sveta, sveta nepravdi, nasilja, terora obaveza, terora tehnike, terora oružja, terora novca, terora grabeža, terora nemorala. Hteli bismo na svetlo, u slobodu, u prostor u kojemu ćemo osećati da zaista živimo.
Čovek teži za Uskrsom i vapi za Uskrsom. Jer Uskrs otvara vrata sveta koji je zaista po meri čoveka, sveta svetla i slobode, sveta večne radosti i života. (RV/KMC)
