Nadbiskup Hočevar na ponoćki u Nišu: “Povi ga i položi u jasle”

Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je ove godine predvodio ponoćku – euharistijsko slavlje – u crkvi Uzvišenja Svetoga Križa u Nišu, uz direktan prenos RTS-a. U nastavku objavljujemo nadbiskupovu homiliju u celosti.

Homilija

„Povi ga i položi u jasle, jer za njih ne bejaše mesta u svratištu“, kratak je i sadržajan Sveti Luka, evanđelista, znalac ne samo lekarskog umeća i slikarstva, nego pre svega nezamislive i neshvatljivo velike stvarnosti Božje dobrote i milosrđa!

Da li bi svi ti najsavremeniji uređaji za registrovanje rada srca mogli da zabeleže ono što se u tom trenutku događalo u srcu Majke Marije? Ako je iko toga uopšte svestan, onda je Ona jedina koja zna koga je rodila! Ako iko bar donekle može da razume šta znači položiti onog Beskonačnog u tako male jasle, onda je sigurno ona u stanju da shvati taj neopisivi kontrast! Ako iko shvata koliko se razlikuju Večno Božje prestolje Svemoći i Sveljubavi – i jadne jasle s hranom za životinje, onda Ona jedina to razume u svom prečistom srcu. Shvata – i čini sve to… S neizmernim mirom i poštovanjem čini sve ono što niko drugi nije sposoban da učini.

Gledajući svekoliko događanje očima vere, zastaje nam dah, brišemo čelo orošeno znojem čuđenja i iz svojih očiju brišemo suze koje su – gle čuda – i suze dubokog bola nad ljudskom neosetljivošću, i suze radosnice zbog tako goleme Božje dobrote i Lepote.

Da, braćo i sestre, noćas je i sámo vreme stalo zbog tolikih nepojmljivih paradoksa. Mi ljudi, koji svojim grešnim rukama stvaramo toliku tamu, otkrivamo da nam je Nebo neprimetno oduzelo tamu i ispunilo nam ruke svetlošću; mi ljudi koji nemamo mesta za Boga, u Novorođenom smo pronašli beskonačan prostor ljubavi; mi ljudi koji Boga samog, Njegov svet Duha i toliku braću ljude guramo na periferiju, u krajnju bedu i zaborav – u ovoj noći doživljavamo da budemo postavljeni u središte Božje pažnje, u središte Njegove apsolutne ljubavi i Njegovih veličanstvenih planova spasenja!

U tom svetom divljenju prelazimo iz jednog kontrasta u u drugi, iz jednog paradoksa u još veći…! I što više gledamo oko sebe da bismo bar nešto shvatili, sve više i više uranjamo u beskrajne i nama nezamislive okeane Božjeg predivnog promisla…!

Samo horovi nebeskih duhova to shvataju i dotad nečuvenim melodijama razglašavaju neuništivu novu stvarnost: rođenje Božjeg Sina daje svekoliku slavu Bogu na visinama, a stanovnicima Zemlje stvaran mir! Nijedan ljudski um nikad više neće moći da promeni tu stvarnost. Niti će sve atomske bombe, svi istraživački centri i sve najjače vojne sile moći da izbrišu ili eliminišu ovu spasenjsku Božju snagu!

Braćo i sestre! Ova je noć – noć izbora. Na čiju stranu želimo da stanemo? Na stranu rađanja života, na stranu svetla, harmonije; na stranu Najlepšeg među svim sinovima ljudskim?

Ili ćemo pak stati na stranu smrti, tame, haosa, oca laži – Diabolusa?

S vama sam, dragi vernici Niške župe, da bih vas molio i zaklinjao da stanete na stranu rođenja, svetla, harmonije, na stranu Njega koji je sama Lepota – Bogočovek Isus Krist – Svedržitelj života i nade.

Vi, stanovnici Niša, ne zaboravite da je Jelena, majka Konstantina Velikog, tako tražila svetlost, lepotu, harmoniju i život, da su se i ona sama i njen sin, jedan od najvećih rimskih imperatora, priklonili Isusu Hristu! Setite se da su i ona i njen sin otkrili da je samo Isus nepobedivo Sunce (Sol invictus).

Ako su, dakle, oni – tako značajni i slavni – prihvatli Hrista i Njegovu Crkvu, kako je moguće da toliki sićušni carići Evrope – koji su mogli da postanu to što jesu upravo iz snage hrišćanske kulture – danas ponovo odbacuju Hrista, ponovo hoće da Ga stave u jasle, izbace iz gradova, eliminišu iz sveta kulture i društvenih događanja? Eto zašto te iste osobe ne mogu da budu protagonisti širenja svetla istinske političke mudrosti Evrope! Ne mogu da budu protagonisti anđeoskog sklada harmonizovanja Evrope. Staviti Isusa Hrista na margine znači marginalizovati čoveka i čitavo društvo. Neshvatljivo je da poneki delatnici društvenog života više vole propast društva nego da prihvate Mirotvorca i Mironosca.

Ali večeras, dragi svi vi prijatelji grada Niša, nosim u sebi još jednu veliku molbu i nadu. Za mene je gotovo nepojmljivo kako je taj veliki car Konstantin – nakon što je pobedio svog poslednjeg suparnika Licinija i postao nenadmašni jedini car velike Rimske imperije – mogao da stupi u drugu borbu: u borbu koja ne sleduje njemu nego Crkvi; u borbu protiv jeresi. Uprkos vrhovnoj političkoj moći, na tom području pokazao se kao manje vešt: jedno je pobeđivati vojnike i vojsku, a drugo – pobediti kriva učenja i jeresi. Možda je mislio da će s jednakom lakoćom pobediti razliku u verovanju između aleksandrijskog biskupa Aleksandra i njegovog sveštenika Arija, koji u Isusu iz Nazareta nije priznavao istinsko božanstvo i pokrenuo je čitav talas jeresi. Samo uz izvanredno velike napore – sazvavši prvi ekumenski sabor u Nikeji godine 325. i ulažući u taj događaj neverovatna sredstva – Konstantin Veliki je konačno omogućio jedinstvo prve hrišćanske Crkve na Istoku i na Zapadu. Lakše mu je bilo da pobeđuje u ratovima nego u borbama protiv pogrešne vere, jeresi i pomanjkanja jedinstva u Crkvi. Greh i zablude daleko su opasniji od oružja. Tako je bilo nekada, tako je i danas. Danas je još teže, jer na odgovornim mestima nemamo dovoljno ljudi osetljivih na način kako su to bili car Konstantin i njegova sveta majka carica Jelena. Kako li smo danas malo osetljivi na zablude, na sekularizam, agnosticizam, subjektivizam i relativizovanje na području vere i morala! I kao što najbolji posmatrači istorije konstatuju da među biskupima na tom prvom saboru nije bilo dovoljno velikih zvezda svete nauke i duhovnog prosuđivanja, što je razlog zašto se nije tako dugo smirila jeres arijanizma, tako i danas opažamo da je premalo velikih duhovnih autoriteta i istinskih proroka.

Ko će se danas angažovati – onako kao nekad Konstantin Veliki i, recimo, sveti biskup Atanasije, koji je mesec dana boravio i u ovom vašem gradu – da bismo mi ostali verni Isusovom učenju i jedinstvu Crkve. Nažalost, podeljenost među nama hrišćanima ne smatramo opasnom jeresi.

U ovoj svetoj noći žarko se molim da svetlo Neba za sve nas bude tako veliko, a anđeoska melodija tako skladna – da kao očitu otkrijemo potrebu za jedinstvom u hrišćanstvu i svojim životom harmonizujemo Istok i Zapad.

Amen