Nadbiskup Hočevar za Politiku: Savremeni svet izoluje Boga

Dnevni list Politika objavio je u štampanom izdanju uoči Uskrsa intervju novinarke Jelene Čalije s mons. Stanislav Hočevar, nadbiskup i metropolit beogradski, a na portalu Politike intervju je izišao na sam Uskrs, 12. aprila 2020. godine. Intervju prenosimo u cijelosti.

Kao u vreme progona hrišćana, naše kuće postale su „domaća Crkva”, ostaje najteže pitanje primanja svetog pričešća, kao i ostalih sakramenata, ali sad bar imamo priliku da ih više cenimo – kaže beogradski nadbiskup govoreći o proslavi Uskrsa u doba pandemije kovida 19.

Bez uskršnjih procesija, bez obreda pranja nogu, bez vernika na misi u hramovima, tako će ove godine Katolička crkva u Srbiji, kao i u drugim evropskim zemljama, dočekati Uskrs – pandemija kovida 19 naterala nas je da se izolujemo jedni od drugih kako bismo sačuvali jedni druge i to važi i za crkvenu zajednicu, vernike i sveštenstvo. Ako bi im bilo teško da prihvate ove okolnosti, ne bi bili pravi vernici, pravi sveštenici, monasi, kaže u razgovoru za „Politiku” beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar.

– To ne znači da nam, psihološki gledano, nije teško. Ali, Bogu hvala, veoma dobro smo se organizovali. Sveštenici kao dobri pastiri su na svojim strateškim mestima. Služe liturgiju, mnogo se mole. U stalnom su kontaktu sa vernicima. Iz kuće Nadbiskupije svakog dana prenosimo svetu misu. Sam predvodim svetu misu i tumačim Reč Gospodnju upravo zato da bismo sa svima bili što jače povezani. Kao u vreme progona hrišćana, naše kuće postale su „domaća Crkva”. Savremena tehnička sredstva omogućavaju da vernicima šaljemo svoje liturgijske tekstove. Svakako ostaje najveće i najteže pitanje primanja svetog pričešća, ali isto tako i ostalih sakramenata, svetih tajni. Ali sad bar imamo priliku da ih više zavolimo i više cenimo – kaže nadbiskup Hočevar.

Katolička crkva u Srbiji, pre svega njena humanitarna organizacija „Karitas”, takođe, daje svoj doprinos u teškoj situaciji sa pandemijom kovida 19. Možete li više da nam kažete o tim aktivnostima?

Čitava Katolička crkva je s narodom, sa svima bez razlike! Upravo zato se mnogo više molimo, međusobno jače povezujemo, preko internet stranice dajemo dovoljno informacija i podsticaja. „Karitas” je aktivan koliko god je to moguće: bilo u službi domaćeg stanovništva, kao i u službi izbeglica. Ljudima je potrebno pomoći u nabavljanju hrane, čišćenju domova, pranju veša, nabavci lekova… Na poseban način treba biti delikatan – u svakom pogledu – s osobama ometenim u razvoju ili onima s invaliditetom. I ovim putem pozivam nove volontere da se priključe.

Kako Vi dočekujete ovaj Uskrs i kako se nosite s nevidljivom pretnjom s kojom se bori gotovo ceo svet?

Mogu da kažem da sam vrlo smiren, sabran i u dubokom unutrašnjem spokoju i sreći. Svestrano mogu da iskusim ko je Bog i ko sam ja, ko smo mi ljudi. Njegov zakon mudrosti i ljubavi, tako pretpostavljam, sada je svima očitiji. Možemo da se usredsredimo na ono najvažnije. Konačno možemo svestranije da iskusimo vrednost i dragocenost života. Posebno sam srećan kad svakog dana slavimo i prenosimo slavlje svete tajne. Boraveći pak u izolaciji možemo gorko da iskusimo jednu drugu, još strašniju stvarnost: to kako savremeni svet „izoluje” Boga, Njegovu reč, Njegovo učenje, Njegovo delo u svetu… Savremena kultura često marginalizuje teologiju kao takvu. U velikoj meri se ograničava na vidljivi i materijalni svet. Ekonomski snažne države žele da gospodare svetom. A šta je sa solidarnošću, s kulturom, sa životom naših porodica, pogotovo dece: koje mesto imaju u savremenom mentalitetu? Razmišljam o svemu tome i mogu mnogo više da čitam. Sasvim mi je razumljivo to što moram da poštujem zakone prirode. Crkva se tokom vekova istrajno borila da sačuva povezanost vidljivog i nevidljivog sveta. Oni ne mogu i ne smeju da se razdvajaju!

Ove godine obeležavate i jedan lep lični jubilej: 20 godina otkako ste stupili na dužnost u Nadbiskupiju beogradsku…

O tome ne bih želeo mnogo da govorim. Za sve zahvaljujem Gospodu, molim Ga za oproštenje za sve ono što nije bilo dobro, za sve neučinjeno. Mislim da je u ovim godinama Srbija mnogo bolje upoznala Katoličku crkvu. Manifestacija „Niš 2013” bila je velika i važna poruka – nažalost, premalo iskorišćena. Sveta stolica sad još bolje poznaje Srbiju i snažno se zauzima za njen svestrani napredak. Zauzima se da Srbija u Evropi može što bolje da uzme onu ulogu koju niko drugi ne može da preuzme. Lično sad imam baš mnogo iskustava s Istokom. Egzistencijalno osećam nužnost nove sinteze, jer inače bi opet zavladao onaj „stari svet”, svet prošlosti.

Kakvi su u te dve decenije bili Vaši odnosi s većinskom Srpskom pravoslavnom crkvom i kako vidite odnose katolika i pravoslavaca u Srbiji?

U pozitivnom smislu duboko sam zatečen kako me je Bog dosad vodio. Rođen u Sloveniji, postavši monah salezijanac, podstaknut primerom svog sunarodnjaka dr Knoblehara koji je svoj život zaveštao Africi, želeo sam da i ja idem njegovim putem. Ali Bog me je doveo u Srbiju. Već u mladosti duboko me je dirnuo zagrljaj Svetog Pavla Šestog, pape, i patrijarha Atenagore u Getsemanskom vrtu. Getsemani je za mene paradigma najdubljih stvarnosti. Sad sam i ja u tom Getsemaniju i vapim za zagrljajem… Svestan sam da je za sve velike stvari potrebno vreme. Zato pokušavam da ga živim intenzivno i molitveno. I tako mi Bog daje da iskusim bezbroj „malih zagrljaja”. Toliko komšija katolika i pravoslavaca istinski već živi taj zagrljaj. Obasipam ga svojim molitvama i blagoslovima. Veoma se radujem tolikim prijateljskim rukama u Srbiji koje mi dolaze u susret, na pomoć, u savez. Neki se toga još boje. Ali sve dobro širi se samo po sebi, samom svojom unutrašnjom snagom.

Dosadašnje brojke preminulih od kovida 19 u svetu i kod nas, jasno ukazuju da je već sad plaćena previsoka cena ove pandemije. U takvom trenutku, ali i u danima kad hrišćani slave pobedu života nad smrću, vaskrsenje Hristovo, koja bi bila Vaša praznična poruka?

Moja praznična poruka uzeta je iz Svetoga pisma, iz Poslanice Jevrejima. Isus Hrist, „iako beše Sin Božji, preko stradanja nauči se poslušnosti”. Mislim da smo mi ljudi danas postali preterano samoživi. Svi mi želimo da budemo više Adam, da postanemo kao Bog, a premalo Avram, poslušan Gospodu. Bez poslušnosti spram Božjih stvaralačkih zakona, Njegove mudrosti i logike ljubavi, život se sam urušava. Sloboda se danas shvata preterano jednostrano: kao imperativ da budemo slobodni samo „od” svega, ali ne i slobodni „za” sve ono dobro, lepo i istinito. Samo Isus Hrist, jedini pravi Učitelj, Prorok i Spasitelj, uvodi nas u život – u punoću života. Svima želim upravo to: Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese!