Priča iz Integracione kuće »Pedro Arrupe« u Beogradu: NIČIJE DETE

Isusovačka služba za izbeglice (Jesuit Refugee Service – JRS)

Priča iz Integracione kuće »Pedro Arrupe« u Beogradu

Papa Franja u svojoj poruci za svetski dan emigranata i izbeglica, koji obeležavamo u nedelju 27. septembra, govori da ima i danas ljudi poput Isusa Krista, koji su prisiljeni bežati. Poziva nas da prihvatimo, zaštitimo, promovišemo i integrišemo izbeglice. Poruku možete u celosti pročitati na sledećem linku: http://kc.org.rs/poput-isusa-krista-prisiljeni-bjezati-prihvatiti-zastititi-promicati-i-integrirati-prognanike/

Ovim povodom objavljujemo dirljivu priču o dečaku iz Avganistana koji sada živi u Srbiji. To je priča koju su u naše uredništvo poslali iz Integracione kuće »Pedro Arrupe« u Beogradu.

NIČIJE DETE

Reza je dečak velikog srca i još veće želje za životom. Rođen je u Avganistanu u veoma siromašnoj porodici i jedva se seća svog detinjstva. Seća se da nisu imali dovoljno novca, da su često bili gladni, da je otac naporno radio pa ga je zbog toga jedva i viđao. Majka mu je bila jedina uteha.

Kad je imao samo osam godina i kad je trebalo da uživa u detinjstvu, iz ratom razorenog Avganistana ujak ga je odveo u Iran, u potragu za boljim životom. Međutim, loša sreća ga je pratila i u Iranu. Živeo je u vrlo lošim uslovima, svakodnevno se borio da preživi, sakupljao je karton i sekundarne sirovine, radio teške i opasne fizičke poslove… Detinjstvo nije imao.

Uprkos slomljenom srcu, ostavljen i zaboravljen, pronašao je snagu da se bori za bolji život. U to vreme nije bio svestan svog velikog potencijala. Njegov skriveni likovni talenat čekao je da bude otkriven i da zablista.

Ranu adolescenciju proveo je u Iranu, radeći na građevini. Radio je na opasnim visinama bez zaštitne opreme, hodao po gredama i prenosio građevinski materijal. Slomio je ruku kad je pao sa zgrade na kojoj je radio. Prelom je bio težak i da bi kost zarasla lekari u Iranu tokom operacije ugradili su mu metalnu šinu. Međutim, šina je ostala ugrađena duže nego što je trebalo (sve do njegovog dolaska u Integracionu kuću »Pedro Arrupe« u Beogradu). Budući da zbog povrede više nije mogao da zarađuje za život, zajedno s prijateljom kojeg je upoznao na gradilištu odlučio je da krene na put ka Evropi. Na put koji će mu promeniti život.

Godine 2017. stigao je u Srbiju. U Srbiji ga je iz podruma kuće u kojoj su krijumčari držali zatvorenu veću grupu migranata, promrzlog i izgladnelog, izbavila policija. Nakon toga je lutao između juga i severa Srbije, od izbegličkog kampa do kampa, sve dok nije smešten u Integracionu kuću »Pedro Arrupe« u Beogradu. Kada je stigao, primetili smo da je veoma uplašen i stidljiv. Razmišljao je: »Kakvo je ovo mesto gde prvi put spavam u čistom i toplom krevetu? Izlečiće mi ruku? Kakvi su ovo ljudi koji mi daju odeću i hranu… I upisaće me u školu? Naučiću da pišem i čitam! Hoću li stvarno biti kao sva druga deca?« Stotine pitanja vrzmale su mu se po glavi, ali kao i svaki drugi tinejdžer Reza je pre svega bio željan topline i sigurnosti doma.

Prvo što smo uradili bilo je zbrinjavanje njegovih povreda koje su bile posledice dugog i teškog puta. Nakon toga u bolnici u Beogradu lekari su mu konačno izvadili metalnu šinu iz ruke i počeo je proces oporavka i učenja. Stručni tim Integracione kuće »Pedro Arrupe« počeo je da radi na unapređivanju njegovih socijalnih veština i mentalnog zdravlja. Ubrzo je napravio prve korake u stvaranju novih veza ‒ kako s ljudima, tako i sa svetom oko sebe. Razvijao se u snažnu i sposobnu osobu, spremnu da priča o svojoj prošlosti, ali i o budućnosti.

Krenuo je u školu, počeo je da uči srpski i engleski jezik. U Avganistanu i Iranu nikad nije imao priliku da ide u školu i nije umeo da piše. Uz pomoć prevodioca, ali i druge dece u Integracionoj kući, naučio je i da piše na svom maternjem jeziku.

Tokom procesa napredovanja ovaj dečak je otkrio jednu veliku ljubav – ljubav prema umetnosti i slikarstvu. U početku je crtao sebe i neke drage ljude. Iskusni tim Integracione kuće »Pedro Arrupe« primetio je njegov talenat, koji je uz mnogo podrške i motivacije počeo da se razvija i od tog trenutka izgledalo je kao da se to dete bez nade potpuno preobrazilo. Počelo je da veruje da život može da bude lep i proslavljao ga je kroz svoju umetnost. Uz nesebičnu ljubav velikih ljudi koji su prepoznali njegov talenat, uspeli smo da finansiramo dodatne časove u slikarskom ateljeu. Brzo je učio i napredovao.

Dete koje nije znalo da piše razvilo se u osobu koja govori i piše na tri jezika i svakodnevno uspešno obavlja sve školske obaveze. Uza sve to, i dalje pohađa časove slikanja i ne propušta nijednu kreativnu ni edukativnu radionicu u Integracionoj kući. Redovno posećuje psihologa i radi na svom mentalnom osnaživanju, provodeći vreme s prijateljima iz škole i kuće.

U maju 2019. godine srednja škola koju pohađa organizovala je tradicionalnu izložbu na kojoj je naš dečak prvi put izlagao svoje radove. Likovna zrelost koja se probijala iz radova privukla je pažnju odraslih i vršnjaka, kao umetnika, tako i publike.

Na kraju moramo istaći da smo veoma ponosni na sve što je ovaj dečak postigao i da smo zahvalni na svakom obliku pomoći pruženoj kako njemu, tako i našoj organizaciji. Oduševljeni smo njegovom željom da napreduje i da postane najbolja verzija sebe. Za osobu poput njega— samo nebo je granica! Moguće je ostvariti snove, a naš dečak je na dobrom putu da to i postigne!

(Stručni tim Integracione kuće »Pedro Arrupe« u Beogradu/kmc)